Povratak u podrum... Produkcijski prljaviji, ali i topliji album u odnosu na prethodnike. Bend je ukrotio strasti, zvuk je postao odmeren i staložen. Minimalizam gitare i bubnja doveden je na prag idealne ležernosti. Iskustvo je urodilo plodom
The Black Keys su se, svojim četvrtim po redu albumom
Magic potion, vratili nazad u podrum! U bukvalnom smislu te reči. U sopstvenom studiju, lociranom u nekom od suterena rodnog Akrona, Ohio, Dan Auerbach i Patrick Carney skuvali su svoj najzreliji nosač zvuka do sada.
Poznavajući senzibilitet ovog dvojca iz srca američke provincije, takvo se nešto dalo i očekivati. The Black Keys pripadaju onoj vrsti bendova, istraživača granica u okviru žanra, koji ne odstupaju lako od zamišljene zvučne linije i koji ne ostavljaju puno prostora za nepotrebne izlete. U pitanju je tvrdokorna formula, evolutivni tok čiji se pozitivni efekat ni u jednom trenutku ne bi trebao dovesti u sumnju.
Ako je prvi album, The Big Come Up (2002), naslutio talenat, a Rubber Factory (2004) ga doslovno potvrdio, Magic Potion je “stavio tačku na i” neupitnom zvučnom kvalitetu koji ovaj bend poseduje. U međuvremenu, početkom ove godine, kao svojevrsna najava aktuelnom izdanju, dogodio se EP Chulahoma, omaž Junior Kimbourghu, jednoj od najbolje čuvanih blues tajni iz bespuća Delte.
Simbolika povratka u podrum, za The Black Keys je rezultat zrelog i racionalnog pristupa materiji. Parče slave pristiglo sa Rubber factory - koje im je, poput mnogih “two man band senzacija” kojih danas više nema nigde, lako moglo ukrasti dušu - shvaćeno je kao nužno zlo, prilika da se na neki način, od plodova žetve nagle popularnosti, iskoristi nešto za sopstvenu korist. Da bend manipuliše efektima slave, a ne slava njime. Keysi su se častili studiom u podrumu, raskidom saradnje sa prethodnom etiketom Fat possum i koncentracijom na ono što najbolje rade, u situaciji u kojoj im je dozvoljeno da sami diktiraju uslove. Da budu dakle, krojači sopstvene sudbine.
Magic potion odatle, odiše svojevrsnom ležernošću. Onog trenutka kada uhvatite sebe da album stavljate po ko zna koji put na “repeat”, jer osećate potrebu da mu se vraćate, shvatićete širinu dimenzije koja prosto vrišti iz maksimalno svedenog i jednostavnog zvuka.
Blues koji Black Keys donose na Magic potion nikad nije bio bliži srcu Delte, onom njegovom iskonskom konceptu. To nas je dovelo do nekoliko iskrenih bisera, poput praskave Just Got to Be koja otvara album, sentimentralne Youre the one u kojoj otkrivamo onu toplu, senzibilnu stranu benda, ili hipnotičke Strange desire koja se svojom mantrom prosto uvlači pod kožu.
Sve to skupa, zajedno sa ostalih osam pesama, karakterističnih garažnih blues komada, po kojima su The Black Keys postali autentični, predstavlja gotovo savršen, pomalo mračan i produkcijski elegantno zaprljan kontrast Auerbachovih gitarskih zvučnih layera.
Nakon
Rubber factory, The Black Keys su mogli imati sve što se poželeti može. Od anonimnog provincijskog benda koji svira po polupraznim noćnim klubovima sopstvene provincije narasli su do rasprodanih koncertnih hala za nekoliko hiljada ljudi, dočekali su da im se poklone i veličine poput
Roberta Planta ili
Thoma Yorka, obišli su planetu, mediji su ih stavili pod svoje “favourites” bendove.
Uprkos svemu, vratili su se u rodni Akron, roštiljanju sa drugarima, svakodnevnom easy livingu i radu u sopstvenom studiju u pomenutom podrumu. Hrabra odluka u kojoj se prepoznaje mentalna snaga i veličina, možda i najmudriji potez koji neko sebi može da priušti. Obratite pažnju na ovaj album, shvatićete svu jednostavnost koju rock ‘n’ roll može da vam pruži.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.