Igraj, igraj, igraj

Retko kada se u književnosti dešava da se mišljenje kritike i ukus publike toliko podudaraju kao što je to u slučaju japanskog pisca Harukija Murakamija, koji je vrlo brzo zadobio kultni status i privukao širok krug obožavalaca, počevši od tipičnih akademskih proučavalaca, preko fensi intelektualnih tipova, do običnih čitalaca diljem planete.

Pre nego što je postao pisac, Murakami je bio vlasnik jazz kluba u Tokiju pod nazivom Peter Cat; inače je veliki poznavalac muzike i kolekcionar ploča, u njegovim romanima često su navedene tačne pesme ili albumi, koji tu nisu stavljeni slučajno već sa idejom da budu link na neki pređašnji događaj ili predodređuju dalje kretanje radnje, a i Hajime, glavni junak nedavno izdatog romana Južno od granice, zapadno od sunca (Geopoetika), takođe je vlasnik jazz bara.

Sve Murakamijeve knjige započinju dosta jednostavno, bez nagoveštaja čudnih događaja i likova koji se kasnije sreću. Glavni junak, uslovno shvaćeno piščev alterego, živi povučen i relativno nezanimljiv život; o njemu se nikada ne saznaje previše. Suprotno slici disciplinovanog, bezličnog yuppi Japanca, ovi likovi dane provode sami, u kuvanju, čitanju knjiga i slušanju muzike. Protagonista je prazan papir koji će popuniti neobične stvari koje iznenada počinju da se dešavaju, na koje on samo reaguje, u tom delovanju određen majstorski napisanim ženskim likovima, koje su sve od reda neverovatno zanimljive, tajanstveno privlačne i nedostižno daleke. Pored poznavanja pop kulture, Murakami odlično razume žene i njihovu psihu i tako stvara nezaboravne likove, koji bez obzira na svoju samosvojnost, predstavljaju i ono što žene jesu i ono što bi želele da budu.

Murakami piše veoma lako; postoji priča da je gledajući bejzbol utakmicu između američke i japanske ekipe u jednom trenutku shvatio kako je u stanju da napiše roman.

Ne krijući svoje uticaje, koji mu služe kao polazište da krene u potpuno drugačijem pravcu, Murakamijev roman ima kafkijanske zaplete, glavnog junaka nenaviknutog na društvo i svet oko sebe slično Selindžerovim junacima i atmosferu patnje i monotonije običnog života, koji ispod površine krije neverovatna otkrića iz priča Rejmonda Carvera, koga je prevodio na japanski. Ne pristajući na granice samo jednog žanra, Murakami dosta pozajmljuje od kriminalističkih priča, magičnog realizma i japanske poezije, u nekim momentima postiže uzbudljivost trilera, dok u drugim teži nedokučivosti metafizike.

Prvi susret domaće publike s Murakamijem bio je roman Sputnik ljubavi (Geopoetika), priča o ljubavi dve žene Miu i Sumire i naratoru obeleženim slovom K. koji je beznadežno zaljubljen u jednu od njih, sablasnom nestanku na grčkom ostrvu, sputniku i Džeku Keruaku. Igraj, igraj, igraj (Geopoetika) je stoprocentna murakamijevska avantura smeštena u hotel Delfin, mesto gde se ne zna granica između svesnog i nesvesnog i gde se prepliću prošlost i budućnost, čovek-ovca i zgodna recepcionerka, stari prijatelj koji je postao filmska zvezda i tajnovita statistkinja Kiki, usamljena tinejdžerka, koju od spoljnog sveta deli neprestano slušanje vokmena, čime se između nje i naratora ostvaruje jedno neuobičajeno prijateljstvo. Kao i većina Murakamijevih drugih romana, Igraj, igraj, igraj je potraga koja ne mora da ima logičan kraj. ’Najobičnija’ od svih knjiga, lišena nadrealnih elemenata, ali ne i neobjašnjivih dolazaka i odlazaka, je kratka novela Južno od granice, zapadno od sunca. U ovoj melanholičnoj ljubavnoj priči naslovljenoj po melodiji Nat King Kola, koja svoj koren ima u preadolescentskoj romansi kao u Romeu i Juliji, uspešni tridesetogodišnjak Hajime ne može da zaboravi Shimamoto, devojku sa kojom je imao neverovatnu duboku povezanost pre više od dvadeset godina. Kao u dobrim noir filmovima, ona ulazi jedne kišne večeri u njegov jazz klub, što je dovoljno Hajimeu da odbaci sve što je stekao u međuvremenu i krene za ovom prelepom i tužnom ženom, o čijoj prošlosti zna nedovoljno. Murakamijev jezik je uobičajeno sveden, ali i takav priziva slike junaka, zvukove jazz numera i ukuse koktela koje piju.

Murakami će odbiti svaku pomisao da se njegova književnost bavi bilo čime više od samih priča, da ima nameru da donosi sudove o društvu uopšte ili realizuje nekakve filozofske pretenzije, ali uz sve neverovatne okolnosti i bizarne junake, Murakami piše o modernom čoveku, izolovanom od drugih ljudi, koji istinski priželjkuje odnos sa drugom osobom i koji kroz bolnu usamljenost i ljubav, koju traži na najčudnijim mestima dolazi do pomirenja sa samim sobom.

Norwegian wood – Kada začuje pesmu Beatlesa u avionu, Toru se priseća svoje mladosti šezdesetih u Tokiju i rastrzanosti između Naoko, nestabilne devojke koju je voleo i koja mu je stalno izmicala, i pričljive i slobodoumne Midori, ujedno i najzabavnije Murakamijeve junakinje. Najprodavanija Murakamijeva knjiga.

The Wind-Up Bird Chronicle – Po mišljenju mnogih najbolja knjiga u opusu, kome ne smeta više od 600 strana upoznaće se sa Toru Okadom, čiji se život menja iz korena kad krene da traži izgubljenu mačku – žena ga napušta, upoznaje Lolitu iz komšiluka, sestre sa natprirodnim moćima i bogatu, elegantnu ženu iz visokog društva koja mu nudi zagonetnu poslovnu ponudu. Šta se krije u napuštenoj kući u susedstvu, koja je veza između savremenog Japanca iz tokijskog predgrađa i zastrašujuće sudbine vojnika u japansko-kineskom ratu i zašto je ponekad najbolje sam sedeti na dnu bunara.

Kafka on the Shore – Petnaestogodišnji Kafka ubija oca, beži od kuće u potrazi za majkom. Lepa, starija i rezervisana bibliotekarka, koja ne želi da otkrije svoju prošlost je možda ono što traži u ovoj novomilenijumskoj verziji mita o Edipu. Road trip čoveka koji ume da priča sa mačkama i mladog kamiondžije, koji usput sreću Colonela Sandersa, simbol Kentucky Fried Chickena i Johnyja Walkera, u ne tako dobronamernim ulogama.

Kome nisu dovoljne Murakamijeve knjige, neke od odgovora može da potraži u knjizi Jaya Rubina Haruki Murakami and the Music of Words, njegovog prevodioca na engleski koji se bavi i značenjima njegovih knjiga i objašnjenjima mnogih referenci.

U cilju stvaranja potpune atmosfere slede preporuke šta slušati i šta jesti dok čitate Murakamija:

- muzika: The Beatles, Laura Nyro, Creedance Clearwater Revival, Rolling Stones, Bramsov II koncert za klavir (Norwegian wood), Duke Ellington, Bing Crosby, Nat King Cole (Južno od granice, zapadno od sunca), Beach Boys, Bach, Bethoven, Radiohead (Kafka on the Shore), Miles Davis, Charlie Parker (Hard-boiled Wonderland and the End of the World). Ono što se ne pominje, ali ide fantastično uz Murakamijeve knjige: Sigur Ros, Pianna i Mogwai.

- hrana: jegulja (omiljeno jelo), tempura, suši, čak i McDonalds, pasta. Sve ovo uz velike količine kafe, koja se zaliva viskijem Cutty Sark.