Uprkos ogromnoj popularnosti koju je Nirvana uživala, njen opipljiviji uticaj na mlađe kvalitetne bendove godinama je bio gotovo – nikakav! Tišini, istinski prekidanoj samo objavljivanjem zaostavštine same Nirvane, konačno je došao kraj
Šta su bile posledice ogromne ekspanzije američkog alternativnog rocka koja se odigrala početkom 90-ih? Što se pozornice tiče, ostale su uglavnom nuspojave, posredni i neželjeni efekti, dok su suštinske promene izostale. Ova ekspanzija imala je, izgleda, puno više uticaja na publiku: zahvaljujući nekolicini vrsnih bendova koji su se probili u mainstream – u prvom redu, svakako,
Nirvani – mnogi su otkrili alternativnu muziku i nastavili, i nastavljaju, da istražuju njene brojne magistrale i uglove.
Neki od njih, naravno, i sami sviraju – ali kvalitetno kanalisanje Cobainovog uticaja gotovo da nije postojalo. Stiče se utisak, zapravo, da je Nirvana uticala uglavnom na loše mainstream bendove. Istinski alternativna muzika, dakle muzika čijem korpusu Nirvana nikada suštinski nije prestala da pripada, međutim, jedva da je ponekad donosila neki odjek ovog benda.
Monstrous, tri brata Gethway iz Rhode Islanda, svojim studijskim debijem
Mother Nature’s Slaves predivno krše ovaj
trend odsustva. To se pokazuje već u prvih nekoliko sekundi albuma: rif uvodne
Humble Headbanger na ivici je da bude parafraza onog iz Nirvanine
School sa debija
Bleach (1989), ali nije: naprosto, na njega liči dovoljno da bi se u svega nekoliko ekstatično distorziranih trenutaka ukazao neusiljeni spoj besprekornog razumevanja Nirvaninog zvuka i nesumnjivo samosvojne kompetencije i sveže energije Monstrous. Prikladni vokal pojačava takav utisak. Kada, negde oko polovine albuma, u numeri
Wanna Gun, na red dođu cobainovski (pr)osvetljeni stihovi „The kids will always run ’cuz nothing’s very fun“, stvar postaje
više nego jasna:
Tišina, istinski prekidana samo objavljivanjem zaostavštine same Nirvane, okončana je.
Monstrous nipošto nisu puki imitatori; velika sličnost sa jednim od boljih bendova ikad u ovom slučaju je besprekorna vrlina. Niti je njihov stilski dijapazon ograničen na ovu – doduše, srećom, dominantnu – sličnost: kroz ovaj trio
prosijavaju i T-Rex, The Dandy Warhols,
Mudhoney, The Beatles, The Beach Boys... Kroz sve ove „discipline“ Monstrous šetaju sigurno i elegantno, nikada ne gubeći na oštrini sopstvenog identiteta.
Raduje i podatak da su Monstrous do sada napisali preko 300 pesama. Od njih, na Mother Nature’s Slaves našlo se 16. Ni trukne fillera. Količina šarma – neizmerna. Možda je upravo to ključno za utisak da su oni prvi pravi nastavljači Nirvane: onaj ko pođe od očaja i rezignacije kao okosnice Nirvane automatski je promašio temu. Prava stvar je više u harmonskom šarmu i specifičnoj energiji zvuka koja u sebi zapravo ima puno više poleta nago mraka.
Monstrous, na ovom i(li) onom – svesnom ili primalnom, a po svoj prilici i jednom i drugom – nivou sve to odlično kapiraju i, bez preteranog grča, uspevaju da iskažu kroz pesme koja su, ipak, samo njihove. Malo bi bilo reći da bi na ovaj bend trebalo obratiti pažnju. Na šta sve ne obraćamo pažnju? Ovo valja proslaviti.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.