Pevačica ovog američkog postp-punk benda se pre mesec danas našla na vrhu cool liste muzičkih ličnosti 2006. godine, koju tradicionalno objavljuje NME. Beth Ditto, lezbejka i aktivistkinja u odbrani prava homoseksualaca, prva je žena koja se našla na vrhu te liste
Slagali se ili ne, ali malo je aktuelnih, trendi bendova koji mogu spontano da razmrdaju kukove i dignu iz mrtvih i najveće mrcine. U paleti aktuelnih pozerskih instant nusproizvoda, štancovanih s pokretne trake muzičke industrije i spakovanih u „rasparane
leviske od 500 dolara“, ne treba ni tražiti
srce. Međutim, i u takvom žitu zaluta pokoji izdanak kukolja. Oni se u ovom slučaju zovu
The Gossip, a njihov najnoviji album poseduje taj redak dar, jednostavan i magični groove, koji vaš palac bez pogovora ipak diže – gore. U znak odobravanja.
The Gossip se vraćaju nakon trogodišnje diskografske pauze, a njihov treći album Standing in the way of control najbolja je ilustracija kako izgleda količina u međuvremenu nakupljene energije, zbijene na 40-ak minuta, spremne na prasak već na prvi stisak dugmeta play. Poredimo to, recimo, sa efektom praska čepa prethodno dobro promešanog penušca, kada mlaz mehurića, klizeći niz prste, prošapuće opojnu rečenicu – vreme je za žurku!
Usudio bih se da kažem da je otvarajuća Fire with fire, u kojoj se smelo sudaraju energije PJ Harvey i The Bellrays, možda i najbolja inicijalna kapisla nekog albuma snimljenog leta Gospodnjeg 2006. U sledećih desetak lakih, plesnih komada prihvatićete ponuđeno, osetiti (opet) mladalački polet, razigrati se. Zabaviti se.
Slušajući The Gossip, neko negde reče da, eto, i „hardcore punk klinci vole da đuskaju“, a da to nije pogo ili neki sličan pokretni sado-mazohizam. Frontmenka benda Beth Ditto rekla je jednom prilikom kako je misija benda da ljude bez pogovora natera na mrdanje kukovima, uz doslovan citat: „Morate biti ili paraplegičar ili gluvi kao top ako ne zaplešete uz Standing In The Way Of Control“.
Ovde se vraćamo i na reči izgovorene s početka teksta, koje sasvim legitimno, i iz prve ruke, argumentuju navede tvrdnje.
Ovakav rasplet delom možemo pripisati i Gregu Pucciatu iz Fugazija, koji je vešto upleo prste u konačan profil albuma. Neobuzdani mladalački diskoidni polet, vokal Berth Ditto, filovan Motown šmekom i prsti na mikseti prekaljenog majstora – jednako je više nego korektan album!
Rečju, superplesni power-pop sa elementima funka, bluesa, soula i gospela. Dobro naučena lekcija iz muzičke istorije, ukomponovana (još?) neiskvarenim i netaknutim šarmom ljudi na pragu zrelosti. Prototip modernog albuma koji ne robuje diktatu trenda, već trendove diktira sam, spajajući naizgled nespojive krajnosti.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.