Kažu da je jedna od profesionalnih deformacija srpskih scenarista je praćenje srpskog rock ’n’ rolla pošto se u našim filmovima i serijama ne smeju koristiti strane numere. Zahvaljujući tome, autor teksta koji sledi je lepu naviku da razgleda rafove prodavnica diskova i kupuje neke domaće albume...
Kada ste poslednji put otišli u prodavnicu i tek tako kupili neki srpski album? Koliko često se objavljuju srpski albumi?
U nezajažljivoj potrazi za novim srpskim pločama i pesmama, ipak retko kada naiđem na prijatno iznenađenje. Novi album
Čoveka bez sluha je jedno od njih. Oni su stare kragujevačke punk rock vedete sa kojima sam se susretao kao dete na nekim kasetama i kompilacijama. Iako sam znao šta sviraju, iskreno nisam znao šta da očekujem od ovog benda posle obeshrabrujuće decenije rada i brojnih personalnih promena.
Mada sam u par navrata prisustvovao uspelim nastupima najnovije postave, energija i preciznost njihovog reizdatog albuma Second Hand su me podsetili na najbolje dane jugoslovenskog rock ‘n rolla. I uopšte, kako godine prolaze počinjem sve više da cenim rock ‘n roll infrastrukturu koja je izgrađena po Srbiji.
Smatram da je velika greška što su najveći mislioci iz Beograda praktično digli ruke od stimulisanja i usmeravanja tamošnje rock ‘n roll prakse i prepustili je Radiju 202 i sličnim čuvarima vatre.
Besmrtni Toza Rabassa iz Zvoncekove Bilježnice je još 1998. godine rekao: „Dolazi vreme kad će se rock ‘n‘ roll slušati u zemunicama, pored šporeta i uz gibanicu. Bendovi će uskoro promocije svojih izdanja praviti idući u kućne posete…” A zatim je bacio fatvu na sve one koji žele da svedu rock ‘n roll na beogradski pašaluk.
Iza pretencioznog omota Automatikovog reizdanja krije se 14 energičnih power-pop numera, sa povremenim uticajima skate punka i grungea u „power“ segmentu ove besmrtne žanrovske odrednice. Ono po čemu se Čovek bez sluha još uvek može nazivati šumadijskim Ramonesima je upornost i talenat da se iz jednostavne i dobro poznate muzičke formule izvlače sveži i energični rezultati.
U zemlji koja je izgubila red, socijalnu stratifikaciju, koja je čula i probala sve, Čovek bez sluha ne može da bude novo srpsko Prljavo Kazalište iz rane faze. A ipak, Prljavo kazalište za 21. vek bi bila najbolja definicija ove ploče. Međutim, pošto Srbija nije SFRJ za 21. vek ovu definiciju uzmite sa rezervom - za Prljavo kazalište se u SFRJ neizbežno moralo čuti, a za Čoveka bez sluha maltene može i da se ne čuje.
Sa albumom Second Hand, ČBS prevazilazi svoje underground i punk korene i nudi legitimnu kandidaturu za ulazak u srpski rock ‘n roll mejnstrim. Nažalost, čini se kao da to ovde više ne postoji. Ukoliko se za Van Gogh možda može reći da su srpski-U2, ne postoje nikakva druga domaća preslikavanja stranih uzora. E da postoje, Čovek bez sluha bi recimo sa albumom Second Hand mogli biti srpski Green Day, a Second Hand bi bio njihov American Idiot ukoliko to ikoga ovde uopšte zanima.
Ono što Second Hand nudi je 14 neuračunljivo slušljivih pesama, koje se oslanjaju na jasnu formulu i rade to jako dobro. Stihovi su gnevni, emotivni, negde pretenciozni, negde možda naivni, ali na pločama ovog profila tako to mora da bude. Plus obrada Parnog valjka, pesme Samo sjećanja (potpisane kao Sećanja) koja ispada baš onako kako najlepše zamišljaš da bi punk pop bend to obradio. ČBS sluha ne strahuje da iznese šta misli i oseća, čak i po cenu da ispadne glup u društvu. Srpski rock ‘n roll je ionako propao kada je postao previše pametan.
Na kraju moram se vratiti još jednom na Prljavo kazalište. U dokumentarnom filmu Igora Mirkovića Sretno dijete, Jasenko Houra govoreći o ranoj fazi Prljavaca kaže da su oni na početku uporno pokušavali da zvuče kao Stonesi, ali je iz tih pokušaja, zbog neznanja i neiskustva, izlazio punk.
Za Čoveka bez sluha važi obrnuto: na Second Hand sve vreme pokušavaju da sviraju punk, ali umesto toga, valjda zbog usavršenosti izrade, izlazi pop. Ili se naša percepcija muzike promenila?
Konačno, vredi pohvaliti i Automatik koji je, tragom Multimedijinog izdanja Six Packa, pružio još jedno mejdžor izdanje underground vedetama. Nažalost, čini mi se da je sve zapelo kada se ispostavilo da zapravo više ne postoji mehanizam koji bi ovakvu muziku trebalo da dobaci do slušalaca. Paradoksalno, danas svi vidovi srpskog undergrounda imaju bolju distribuciju od velikih etiketa, koje su se pretvorile u servis za fizičku proizvodnju nosača zvuka a izgubile medijski i marketinški uticaj, pa je iz ove vizure možda pametnije da Bajaga potpiše za Neprijatelj prelazi rijeku Records.
Kako god bilo, u klubu u kome se bude puštao Čovek bez sluha neće hteti da vešaju blagoslovenog di-džeja. Njihove pesme pokušavaju da govore o životu. S tim što ovde organizovanog života odavno nema tako da di-džej možda ipak i nastrada.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.