GBQ razrešavaju misteriju savršene pop pesme, primerene vremenu i muzičkom nasleđu, vraćajući veru u bledunjavu ostrvsku scenu kojom se tako bahato šepure mlađani, frizirani Engleščići
Kada je krajem prošle godine po muzičkim glasilima počela da se širi vest o pojavi nove super grupe sačinjene od Damona Albarna (Blur/Gorillaz), Paula Simonona (The Clash, Havana 3A.M.), Tonyja Allena (Africa 70/Fela Kuti) i Simona Tonga (The Verve) osetila sam srazmernu količinu oduševljenja i uzbuđenja što je nekadašnji ljubimac ženskih srca, gos’n Simonon, rešio da na neko vreme odloži slikarsku četkicu i ponovo uskoči u sedlo. A sa druge strane podozrenja po pitanju toga šta je zbližilo pravog punk dasu sa britpop ikonom.
Mislim, razumem ja to, sinergija novih i starih snaga, ali pankeri i šminkeri – to nekako nikad nije išlo. Ozbiljno sumnjajući u krajnji ishod, reših ipak da se manem svih predubeđenja, te da svemu priđem otvorenih ušiju i duha… Srećom, ono što sam čula, prevazišlo je i moja najoptimističnija očekivanja.
Neopterećeni dokazivanjem svojih pojedinačnih autorskih ličnosti, u šta se ovakvi poduhvati često pretvaraju, vešto izbegavši zbrku različitih uticaja, a ipak uz prepoznatljiv doprinos svakog od učesnika,
GBQ svoju izuzetnost duguju upravo lakoći i neobaveznosti pristupa.
Kombinujući tradicionalne vrednosti pop rukopisa zadate u 60-im sa elementima music halla, duba, doo-wopa uz futuristički pristup i vrcavu produkciju Brian ‘Danger Mouse’ Burtona, ovaj prefinjeno aranžiran i do detalja razrađen album melanholične vedrine podseća na možda već zaboravljenu činjenicu da je napraviti dobar pop album, a bez zapadanja u banalnost, predvidljivost i lažni patos, đavolski težak posao.
Simononov bas, Allenove udaraljke i Damonove klavijature pesmama daju neki lelujavi ritam, a huk koji se širi pločom, avetinjski glasovi i zvuci koji asociraju na krike galebova ili noćnih ptica nad morem, nad sablasnim tornjevima i bedemima sa omota albuma, savršeno dočaravaju gotovo gotsku, misterioznu atmosferu (Kingdom of Doom, Northern Whale, The Bunting Song).
Lepota mraka oslikana je skoro filmično, pomalo onovremenski i onostrano, prizivajući asocijacije na mračne prolaze kojima odjekuju koraci, a senke sablasno igraju po zidovima, dok su fino provučene reference na rat, kao kopča sa stvarnošću, više uzgredne konstatacije (“I don't want to live a war / That's got no end in our time”) i rezigniran stav (“Drink all day cos the country's at war”), nego komentar političke realnosti. No, možda prevashodni cilj i nije bio manifest protiv politike svetskih hegemona već pomalo naivna zapitanosti gde nestade nevinost ovog sveta.
Posmatrano u tom svetlu, a u svojoj verziji kinematografskog noir popa GBQ su pojava sui generis - čista magija i teška navlaka.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.