AMON TOBIN
Foley Room
Nakon što je završio snimanje soundtracka za video igru Splinter Cell, Tobin je odlučio da promeni koncept snimanja, koji se uglavnom bazirao na skidanju semplova sa vinila. Kao inspiracija za novi materijal poslužio je "foley room", prostorija u kojoj se snimaju efekti za filmove. Amon je u pratnji jednog asistenata i sa visokoosetljivim mikrofonom u ruci krenuo na ulicu...
Brazilac
Amon Tobin se, kao starosedelac
Ninja Tunea, možda i najmanje promenio tokom ovih, sada već više od 10 turbulentnih godina udobnije elektronike, tokom kojih su “sofe često postajale premeke ili pozadine pretvrde”. Uspeo je da odoli kako popularnom
zirosevenavljenju, tako i (često suviše) konceptualno ciljanim albumima o kojima se obrnuto proporcionalno više piše i govori nego što se zaista slušaju.
Dosadašnji Amonov rad sastojao se u iscrpljujućim sempl maratonima, u kojim su najveća oružja bila stare ploče i stari ali i novi sempleri, sve da bi muzika ostajala negde između nove i stare (ništa nam njegovi albumi iz ’96. i ’03. neće reći o godinama u kojim su nastali, što se nikako ne može reći i za većinu njegovih kolega).
Foley Room je ipak koncept, no samo po poreklu izvornih zvukova/semplova. Za potrebe ovog albuma ploče su zamenjene upotrebom zvukova iz realnog sveta, korišćenjem studija za snimanje filmskih zvučnih efekata uz pomoć stručnog tima, ali Tobinovih muzičara saradnika-gostiju.
Na taj način je stvorena situacija u kojoj se mašta slušaoca (bar onog revnosnijeg Nindže) bori sa prepoznavanjem “istine” porekla zvuka, i da li bi ta istina mogla biti slika iz života ili ona stvorena na ekranu.
Tamo gde ga ima, konstantni ritam ostaje ipak u naznakama tromog breakbeata koji je usled boje i prirode zvukova potpuno deformisan i ogoljen na svoju mikroživotinjsku formu. A stotine instrumenata – što postojećih, što onih koji jesu rođeni ispred, ali žive daleko iza mikrofona - plutaju iznad odrednica koje bi mogle da približe rečima žanr ovakvog albuma.
Nakon nebrojenih pokušaja raznih elektronskih muzičara da naprave “imaginarni soundtrack”, Amon Tobin je napravio muziku koja je pregusto tkana za dramsku radnju kratkog filma, ali idealno funkcioniše uz imaginarne trejlere (ne)postojećih filmova. Šteta je ipak što ne postoji nijedan zajednički sadržalac narativa ovih trejlera, tako da ne postoje početak, sredina, a ni kraj albuma u tom smislu. Ali sa blagom sigurnošću osetiti možemo da su se duhovi džungle i gospodar betona još jednom sreli.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.