Ko bi rekao, gledajući fotografiju na omotu njegovog prvog solo albuma, da bivši pevač Suede ulazi u 40. godinu života? Možda onaj ko zna da ona datira od pre nekoliko godina. Ipak, muzika na ovom albumu u skladu je sa zvaničnim objašnjenjem tog izbora prema kojem su slike sa tog sessiona odabrane jer pokušaj rekonstrukcije domaćeg ugođaja kojim one odišu naprosto nije uspeo. Ove pesme zvuče iskreno i iskusno
Naširoko prihvaćeni termin
britpop, pod čiji se kišobran redovno svrstavaju i različite postave
Suede, uvek predvođene elegantnim pevačem
Brettom Andersonom, opravdan je bar utoliko što su svi bendovi koji su činili ovaj „pokret“ bili iz Britanije, i bili pop.
Ali, dok su
Oasis nastojali da budu naslednici The Beatles, elektrifikujući njihov uticaj teksturama bliskim alternativnom rocku osamdesetih, njihovi rivali Blur bili prilično
samonikli, ali i otvoreni za uticaje od plesne muzike, preko Pavement, do krautrocka... Suede bi se bez puno ostatka dali opisati kao neo-glam.
I Suede i post-Suede karijera Bretta Andersona obeležena je prisustvom, pa odsustvom gitariste Bernarda Butlera. Napustivši Suede nakon dva albuma, navodno (i) zbog prevelike osetljivosti - pa makar i u svojstvu posmatrača - na hedonističke ekscese koje je podrazumevao život u ovom bendu, Butler je ostao na sceni, pokajao se zbog odlaska iz grupe, ali se u nju nikada nije vratio.
Anderson je vodio Suede na još tri albuma, da bi se ponovo našao sa Butlerom, ovoga puta u
The Tears. Sada je, konačno, sam.
Brett Anderson je izvrstan pevač; povrh toga, on je i prilično sadržajna zvezda, odnosno čovek sa kompletnim stilom koji ga čini originalnom i ubedljivom pop pojavom; takođe, njegov rock autoritet deluje – bar ako se ne procenjuje sa konzervativnog stanovišta – autentično. (On je, dakle, otprilike ono što bi Brian Molko želeo da bude, a nije.)
Sve to je uočljivo i na njegovom solo debiju, kao i druge stvari koje se od njega daju očekivati – dobre melodije, kompetentni saradnici i stihovi diskutabilnog kvaliteta.
Andersonov grleni, zvonki glas je u odličnoj formi. Dominiraju lagane kompozicije, ali nema suficita kitnjaste patetike: pesme su precizne i melodije su gotovo uvek u prvom planu, kao što i priliči albumu nekoga ko je, kao Anderson, prvenstveno pevač.
Na gitarsku elektriku izrazitije se oslanjaju svega dve numere, uzastopne Dust and Rain i Intimacy, koje se eksplicitno bave seksom te su zgodan povod za mali osvrt na ono što se često doživljava kao Andersonov problem sa rečima.
Njegovi stihovi, istina je, nisu baš beskrajno akademski, ali među njegovim slikama od reči i nema puno mesta za intelektualno sofisticirane iskaze: Brett Anderson je urbani rock’n’roll liričar koji ne beži od (svoje) svakodnevice, i to ga dobrim delom i čini onim što jeste: jednim od životnijih pop likova u poslednje dve decenije.
Vrhovi albuma su, logično, stiskavci: kompaktna uvodna Love Is Dead (prvi singl), đavolski romantična Colour of the Night i graciozna, blistava Ebony.
Prvi solo album ove iskusne zvezde nije fantastičan, ali je dovoljno temeljan da bi bio solidan početak eventualnog solo kontinuiteta. Ipak, od svih otvorenih opcija, najinteresantnije deluje mogućnost Suede reuniona sa sve Bernardom Butlerom. Njihova estetika ne zastareva, a
glamurozna sredovečnost proslavljenih bendova je i te kako moguća, kao što su, uostalom, pokazali njihovi znatno stariji veliki prethodnici
Roxy Music.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.