Dugosvirajući debi beogradskog improv gitar-džokeja pod pseudonimom Wo0 album je hrabrih zahvata, snažnih emocija i solidnog autorskog koncepta. Međutim, što je i očekujuće od rookie pokušaja, nedostaje mu – mudrosti
Od početnih koraka u noise rock sastavu Off, preko niza samizdat EP-ja, do na ovom albumu aktuelnog eksperimentisanja gitarom u sprezi s napravama koje svakodnevno koristimo (mobilnim telefonima, daljinskim upravljačima, radijom...), mladi beogradski muzičar Vukašin Đelić odenuo se već raskošnim iskustvom. Mobi Rock prosto kipti od raznolikosti umeća, a očigledni uticaji i inspiracije neprestano iznenađuju.
Početni komad Subtonik instantno upućuje slušaoca duboko u Wo0ov zvučni svet, blago dijalektičan, sazdan od krckavih signala pomenutih pomagala prelivenih umilnom gitarskom maglom. Early Trzeen, s gostujućim gitaristom Kobayashiijem, pak, leži na oštrici sukoba između škripave avangarde i mutne nostalgije a la Boards of Canada.
Album dobija na poletu kroz lagani zamah ritmova u numeri Space divert; uporedo s tim, impresionira snalažljivost Wo0a u svojstvu one man banda – zvučanja gitare uspeva da načini kako nosiocima ritma, tako i ukrasima atmosfere i melodijskim linijama.
Raspoloženje se hrabro prelama sredinom Flotesque da bi Skyload limit već silno zagazio u uznemirenu, hipnotičnu grmljavinu nalik musique concrete radovima Toda Dockstadera. Mir nas pronalazi u daljim slojevima atmosfere kroz Ionosphere sonični melem.
Na novi oštar zaokret navodi Bounce off, prethodnica krajnjeg, izvrsnog dela albuma; ovde WoO briljira rame uz rame s gostom Petrom Rudićem, ploveći tokom od I’m not a gun (opet s gitarom u ulozi bubnja Johna Tejade) pa sve do bravura Roberta Quinea i Marca Ribota na kaubojskom remek-delu Painted Desert.
Emotivni vrhunac nesumnjivo se krije u talasima intimne City off season numere, jedine izvajane u čistom postrock maniru, klizeći po treperavim nitima koja vode od eteričnih krikova gitare Lorena Mazzacane Connorsa do gustih zidova buke Sonic Youth. Supra fluktis svojom toplom analognom psihodelijom donosi osveženje, pripremajući završni akt: I’m just a receiver je kompozicija izrazite liričnosti, vrtoglavih zvučnih dina koje bezmalo dostižu divotu Fenneszovih Rivers of sand.
Mobi Rock je, svakako, pionirsko postignuće u malenom, eksperimentalnom (ne)elektronskom domenu srpske muzičke scene, s dobrom perspektivom na širem, evropskom planu. To potvrđuje i nedavni uspešan koncert u funkciji zvanične promocije albuma u Sloveniji, gde je Wo0, svirajući pre samog Fennesza, ostavio izuzetno povoljan utisak. Međutim, MR je i primer albuma gde svestrana kreativnost autora čak pomalo smeta pri konačnom zaokruživanju celine: od tema koje ga krase mogla su se sastaviti dva kompletnija albuma nego što je Mobi Rock.
Album apstraktne/ambijentalne/improv orijentacije retko doseže poželjan nivo potpunosti i celishodnosti u skoro-pa-pop formi - sa deset pesama od po tri do šest minuta - a da pritom iznese onoliko razvijene teme koliko teme Mobi Rocka svakako zaslužuju biti.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.