Novo delo Trenta Reznora ima sve što bi zanimljiv, moderan konceptualni pop-rock album trebalo da ima ne bi li ušao u istoriju na velika vrata koja su svojim konceptualnim klasicima otvorili The Who, Pink Floyd... osim – vitalnih pop-pesama
Na modernom tržištu sve je manje jasno, pa i sve manje bitno gde se završava marketing, a počinje proizvod. U slučaju novog, petog albuma u glavnom toku studijske diskografije
Nine Inch Nails, kampanja koja je najavila album, i još traje, integralni je deo koncepta ovog Konceptualnog Albuma Koji Svojim Konceptom Nadilazi Samog Sebe. Ili tako nekako.
Uglavnom, polovinom februara počela je da se odvija kompleksna
alternate reality game (ARG), koja
uključuje veliki broj sajtova razasutih po Mreži, telefonske brojeve, USB drajvove... koja i dalje zabavlja fanove Nine Inch Nails. (Pitanje je, naravno, koliko su u igri provalili fanovi, a koliko otkrili njeni operativci.)
Iako, posmatran s bezbedne udaljenosti, NIN mastermind Trent Reznor može izgledati kao suvoparan autor koji se vrti ukrug, on je ne samo studijski virtuoz i izvanredno spretan svirač nego i ambiciozan kompozitor sklon, i vičan, različitim sredstvima. Ova njegova osobina najuočljivija je na duplom albumu The Fragile (1999), koji odlikuje kompleksna ravnoteža između industrialnog i hard/prog rockerskog, elektronskog i gitarskog, električnog i akustičnog, organskog i neorganskog.
Year Zero je
ravniji ne samo od
The Fragile nego i od znatno manje ambicioznog
With Teeth (2005). Radeći na
Year Zero širom sveta, Reznor je veliki deo albuma komponovao na laptopu, a saradnički zvučni input ovog je puta sveden na još manju meru.
Uvodna Hyperpower!, koja se temelji na živom bubnju, besprekorna je u svojoj usredsređenoj frenetičnosti. Posle tako silovitog otvaranja, međutim, album nikuda ne žuri; Year Zero je fluentan, ali zahteva pažnju i strpljenje.
Emotivni sadržaj stihova je ono po čemu je Reznor najprepoznatljiviji; i ovog puta dominiraju nezadovoljstvo, (samo)prezir, bes... mada, zbog vremenske izmeštenosti konteksta (do Year Zero imamo još petnaestak godina), sve deluje manje lično nego ranije. Ipak, ovaj aspekt njegovog stvaralaštva sve je manje interesantan, što može delovati odbojno, ali može i poslužiti kao putokaz ka boljem sagledavanju onoga što je na ovom albumu najbolje, a to je zvuk.
Samo zvučanje pomenute Hyperpower!, te Me, I’m Not i Zero-Sum vredno je ponovnih slušanja. Upravo zvukom Reznor hvata najviše duha vremena – ne samo izmaštanog vremena Godine nulte nego i današnjeg. U najboljim delovima album prikazuje Reznora kao izvanrednog modernog zvučnog dizajnera; problem je, međutim, u tome što je takvih delova na ovom podužem albumu (šesnaest numera, preko šezdeset minuta) relativno malo, dok zbunjujuće velik procenat minutaže protiče u nečemu što zvuči kao repriza estetike debija Pretty Hate Machine iz davne 1989.
Koncept Year Zero, sa sve igrom,zabavan je i, kao-pop pojava, važan: iako su slične stvari rađene i ranije, svet Year Zero je, praktično, istorijska kreacija zbog svog obima i vešte upotrebe savremenih oruđa.
Problem Year Zero je u samoj muzici.
Jednostavno, slabost čitavog poduhvata leži u pesmama, u strofa-refren-strofa smislu. Kada koristi nepregledni asortiman instrumenata, mašina, softvera... koji mu je na raspolaganju kao paletu za slikanje zvuka u pokretu, Reznor briljira, ali Year Zero se previše trudi da bude i hitična pop-ploča, što sprečava stvar da istinski profunkcioniše.
Ne zato što na istorijskom konceptualnom albumu ne bi trebalo da bude mesta za upečatljive pesme pogodne za horsko pevanje – Tommy ima Pinball Wizard, We’re Not Gonna Take It...; The Wall ima Another Brick in the Wall pt. II, Comfortably Numb... – nego zato što Year Zero takvim pesmama – i tom formatu – teži, ali bez uspeha.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.