Proboj ovog benda od sobe za vežbanje i paba, preko MySpacea, do rasprodatih velikih dvorana za mnoge se dogodio suviše naglo. Bilo je i tvrdnji da je reč samo o teenage atrakciji. Čak i da je to istina, njihov drugi album dolazi da razoruža sve skeptike
Nakon trijumfalnih nastupa prošle godine na festivalima Leeds i Reading,
Arctic Monkeys (Alex Turner, Jamie Cook, Matt Helders, Nick O’Malley) planirali su da naprave kratku pauzu. Plan je nedugo zatim promenjen i šefildski kvartet ubrzo je počeo s radom na novim pesmama. Razlog za ovakvu odluku bio je jednostavan: “Šta je drugo trebalo da uradimo? Imali smo otprilike po 20 godina. Želiš
to da uradiš. Još smo se osećali kao nov bend”, rekao je Alex Turner, pevač i gitarista, i u najvećem broju slučajeva i autor pesama.
Na albumu Favourite Worst Nightmare oseća se upravo ta energija benda u punom naletu, odnosno odlučnost da se uradi baš TO! Eksplozija Brainstorm, uvodne pesme i prvog singla, nije varka. AM ne spuštaju tempo ni u sledećih nekoliko brojeva. Bend zvuči ubedljivo, uzbudljivo i efektno. Alex Turner, lider s jorkširskim naglaskom, napravio je nove zaplete i izlomljene naracije. Ovog puta njegove kratke panorame britanskog ćoška dobile su u muzici benda mnogo zanimljivijeg sagovornika nego što je to bilo na prvencu.
Način na koji sada svaki član benda daje doprinos i oblikuje Turnerove ideje je impozantan. Da li su to kotrljajući ritmovi, brakeovi na bubnjevima (Brainstorm, Fluorescent Adolescent) ili zarazne bas linije, tek bend zvuči jako drčno. Odlične minimalne gitarističke naracije prepliću se tokom čitavog albuma sa Alexovim slikama. Arctic Monkeys su na FWN dovoljno snažno zagrizli.
Pesme s debija Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not (2006) bile su ogoljenije, jednostavnije aranžirane i zvučale su kao da su pravljene u jednom dahu. Tako na primer Still take you home može da prođe samo zbog drskosti. Tkanje na FWN mnogo je finije, a rezultat ipak nije ni za pedalj slabiji/tiši. U muzičkom smislu, Monkeysi su mnogo napredovali. Bend je sada agresivniji, samopouzdanje je poraslo, a želja nije ništa manja.
Arctic Monkeys su već s prvencem postali najvažnija popkulturna činjenica moderne Britanije. Na početku ovog veka zemlja sa snažnom ekonomijom ima poprilično slične porive kao i početkom šezdesetih, na primer.
Pabovi, klubovi i koncertne dvorane, ta neverovatno gusta ponuda za vikend, i dalje predstavlja ishodište mladog čoveka postkapitalističkog sveta. Vikendom uveče gradovi su puni armije željne nečeg drugačijeg i boljeg, za početak makar dovoljno udaljenog od kancelarijskog svetla. Tu su razočarani ljubavnici, početnici, ali i večiti ponavljači; zatim, naravno, isceđena workoholic ekipa koja traži utehu i identitet... Sve te duše nalaze svoje mesto i učestvuju u večernjem mrdanju.
Takav milje se ogleda u Turnerovim duhovitim stihovim ali, sa druge strane, to je i jedini kontekst u kom je bila smislena njegova ideja o pravljenju rock benda.
AM nisu revolucionari ili vizionari. Svaki pokušaj da se oni ocene s obzirom na merilo novine sigurno bi doveo do nesporazuma. Kriterijum bi bio pogrešan, a ocena negativna. Bez revolucije, AM u stvari ponovo udahnjuju najzdraviji poriv rock muzici – r’n’r je na FWN glasna, plesna muzika koja priča trač ili bizarnu situaciju iz komšiluka. U tom smislu je pojava AM važna – to je, uprkos svim pesimističnim predviđanjima, rock muzika preko čijih ritmova i stihova negde tamo komuniciraju današnji tinejdžeri.
* * *
Početkom decembra 2003. godine nekoliko dečaka iz Šefilda usudilo se da ode čak do Londona na koncert grupe The Strokes. Jedan od njih bio je radnik u firmi Gap i imao je problema da uzme slobodan dan. Nakon tog koncerta odlučili su da naprave grupu.
Danas ljudi govore o njima kao o najvažnijem bendu, a ćerka Paula Wellera maltretira tatu da joj nabavi karte za njihov sledeći koncert.
Da li ovo zvuči kao realnost?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.