Šesti studijski album jednog od ključnih modernih bendova na površini zvuči veoma tradicionalno, ali inovativnost - koja je na pretprošlom albumu Yankee Hotel Foxtrot postala njihov zaštitni znak - još uvek je tu, samo utkana dublje u strukture pesama
O boljem, manje dobrom itd. uvek se, naravno, da raspravljati, ali kada se odvaja
bitno od nebitnog (disciplina prilično zapostavljena u današnjem indie svetu),
Wilcov četvrti album
Yankee Hotel Foxtrot (2002) jedan je od svega nekoliko modernih albuma koji se jednostavno moraju naći u prvom planu. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog gromadne reputacije koju je brzometno stekao, uspostavljajući Wilco kao, uz Radiohead, svetioničare pomerene, a velike muzike.
Na lidera Jeffa Tweedyja (ex-Uncle Tupelo), (tada) depresivca sa migrenskim glavoboljama, podložnom napadima panike, sa nervnim sistemom obloženim medikamentima, takav status morao je imati mešovit efekat. Danas sam Tweedy kaže da mu A Ghost Is Born (2004), album koji su, u izmenjenoj postavi, Wilco izdali nakon Yankee..., ne zvuči blisko. To, međutim, A Ghost Is Born ne sprečava da bude izvrsna ploča.
Na Sky Blue Sky Wilco opet ima izmenjenu posadu; ovoga puta, najupadljivija promena je u ulazak gitarskog inovatora Nelsa Clinea (ex-Geraldine Fibbers, i još puno toga), već dobro razigranog koncertnog člana grupe, u studio. Jim O’Rourke, renesansni ekscentrik, iako je prestao da učestvuje u radu Sonic Youth, gde je bio stalno zaposlen, i otišao u Japan, rasprodavši veliki deo svoje riznice muzičkih sprava, opet je radio sa Wilco, kao i na prethodna dva albuma. Energija i znanje ove dvojice virtuoza, međutim, u službi su glatkih, milozvučnih i naizgled skromnih pesama bez površinskih izleta na nove teritorije.
Sky Blue Sky je izvanredno kompaktna ploča bez ijednog trenutka buke kakvim su se Wilco rado odavali na Yankee... i A Ghost...; kao takav, on lako može zazvučati kao zaboravljeni, pomalo dosadni, klasik iz sedamdesetih godina prošlog veka. Samo, obilje detalja i vešto uklopljenih zavojitih puteva koji su puno više stvar dubinske strukture pesme nego glazure, zapravo, održavaju bend na inovatorskom nivou na koji su nas Tweedy i ekipa – ili, tačnije, ekipe - navikli.
Treperavo sunčani kontinuitet albuma retko napušta „baladni“ štimung; ovoj postavi benda, odlično usviranoj i rasviranoj, takva dinamika odlično pristaje. I tematski, pa i emotivno, album je gotovo iz jednog komada – od uvodnog sleganja ramenima Either Way,zaključno sa završnom nebesko-vazdušastom On and On and On, Sky Blue Sky je (uglavnom) pomirljiva storija o romantičnoj vezi koja nikako (ne može) da se završi.
Ipak, najveća snaga albuma leži u sviračkom delu priče: naprosto, retko se javlja rock postava koja se može istovremeno podičiti ovolikim pojedinačnim kompetencijama članova i ovako svrhovitom stavljanju svačijeg doprinosa u službu pesme i albuma. Kao najsigurniji put do potpunog doživljavanja Sky Blue Sky zbog toga se nameću ponovna slušanja sa obraćanjem posebne pažnje na različite instrumente, pa zatim opet na celinu... Čak i najupadljivija – tj. najzgodnija za zviždukanje – numera Impossible Germany sadrži izobilje odlično realizovanih ideja.
Na izvestan način, Wilco su ovde poput ABBE. Živopisni Šveđani su svoj neverovatni pop kvalitet dostizali veštim uklapanjem gomila hookova u svoje pesme koje bi na kraju zvučale prilično jednostavno. Sky Blue Sky svoje izobilje, međutim, stavlja u znatno tišu službu, pa je efekat daleko od prvoloptaške spektakularnosti. Veća pažnja posvećena ovom albumu, međutim, teško može ostati nenagrađena.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.