Diskografski povratak bruklinskog suvog, morbidnog i misterioznog gothic metal benda obeležava se i večerašnjim koncertom u SKC-u, što je njihovo prvo gostovanje u Srbiji
Type O Negative su po mnogo čemu specifična pojava na američkoj metal sceni. Nastali na pepelu proto-crossover benda
Carnivore, koji je nakon dva albuma izdatih sredinom 80-ih prestao sa radom, TON su sredinom prošle decenije, inače vrlo nepovoljnom periodu za bendove sličnog profila, izgradili ime prepoznatljivo i van ovog žanra. I to prvenstveno zahvaljujući svojoj sposobnosti da naizgled nespojive uticaje pretoče u koherentan zvuk.
Tromi distorzirani rifovi i čvrsta ritam sekcija plod su fascinacije ranim radovima Black Sabbath; melodije su prožete
Beatlesima iz njihove psihodelične faze, tematika pesama i sam imidž grupe predominantno su obojeni gothic tonovima. Takođe, nikako ne bi trebalo ispustiti iz vida i crossover korene njujorške HC scene s razmeđa dve poslednje decenije prošlog veka.
Dubok glas preko-dva-metra visokog pevača, basiste i glavnog autora Petera Steelea, dodatno je oplemenjivao kompleksno struktuirane pesme koje su predstavljale častan kompromis između kreacije i tržišne konkurentnosti, izbacile su ovu grupu u sam vrh metal ponude u prethodne dve decenije, a širina opsega muzičkog izraza grupe garantovala je uspeh koji nije izostao, posredno otvarajući tržište za bendove kao što je HIM.
Ovakav status bend umnogome duguje svojim ključnim izdanjima - trećem i četvrtom albumu Bloody Kisses (1993) i October Rust (‘96). Ali i brojnim kontroverzama koje su ih pratile, delimično i zaslugom same grupe u sklonosti bavljenju škakljivim temama i upotrebom šok-taktike.
Nakon četiri godine od poslednjeg izdanja
Life is Killing Me, koji je označavao završetak plodne saradnje benda sa renomiranom etiketom
Roadrunner, stiže nam sedmi po redu studijski album grupe.
U prepoznatljivom zeleno-crnom dizajnu, na omotu se nalazi ruski mistik Raspućin, a upotreba ćirilice u ove svrhe podseća na grafička rešenja na omotu ploče
Good Looking Blues grupe
Laika. Iako bi se mogla povući još poneka, na prvi pogled nevidljiva paralela između ova dva benda, jasno je da se radi o udaljenim muzičkim galaksijama.
Tendencija ubrzavanja tempa na trash/crossover tragu, primetna od prošlog albuma, dovedena je do vrhunca na ovom. Naslovna numera, koja se bavi Steelovim iskustvima sa kokainom, te kucačina Some Stupid Tomorrow, najočitiji su primeri koji idu u prilog ovoj tezi.
Pesme Tripping a Blind Man i prvi singl Profit of Doom ekspresno ulaze u red najboljih, pleneći karakterističnim neortodoksnim rešenjima u aranžmanu i moćnim refrenima. Sam zvuk na ovoj ploči je najbliži Bloody Kisses eri, izuzetak su September Sun i zaključna Hail and Farewell to Britain koje više podsećaju na gothic rock iz October Rust faze.
Steele tekstualno obrađuje čitav spektar tema: od za bend klasičnih zanimacija za romantiku, nesrećne ljubavi i religijska iskustva do novih kakve su abortus i oštra kritika politike izraelske države.
On je uvek plenio svojim cinizmom i uvrnutim smislom za humor koji je na ovoj ploči predstavljen u Halloween in Heaven. To je pesma koja se bavi egzistencijom slavnih mrtvih muzičara u raju, i predstavlja neeksplicitnu posvetu tragično preminulom gitaristi Pantere/Damageplana Dimebagu Darellu, bliskom Steelovom prijatelju.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.