Na novom početku

Položaj mladog domaćeg džez muzičara nezahvalan je iz više razloga: valjano obrazovanje teško je steći na domaćem terenu, a još teže je prikupiti pare za školovanje, recimo, na Berkliju ili u Gracu; bavljenje džezom ni na Zapadu nije previše isplativo; naposletku, mladom muzičaru je teško da izađe iz senke starijih kolega, koji već imaju zacementirane pozicije na sceni.

S druge strane, scenu ne čine samo muzičari već i publika, a ona je dugo bila uskraćena za koncerte najznačajnijih džezera mlađe generacije. Usled nedostatka svežih informacija o dešavanjima na svetskoj sceni, u Srbiji se džez najčešće doživljava kao izraz koji je odavno dosegao svoj zenit, te samim tim ima manji potencijal da privuče novu, mlađu publiku. Doduše, kada je reč o koncertima, čini se da se situacija u poslednjih nekoliko godina polako popravlja.

Tradicionalni, baperski džez u Srbiji se drži na labavim nogama. Nekoliko talentovanih muzičara je prodefilovalo scenom, među kojima se ističu pijanista Dragan Ćalina, mladi trubači Marko Đorđević i braća Nemanja i Strahinja Banović, te nešto iskusniji muzičari poput saksofoniste Aleksandra Jaćimovića ili basiste Bate Božanića.

Međutim, većina mlađih muzičara ambicije je usmerila ka školovanju i sviranju u inostranstvu, tako da je teško govoriti o uspostavljanju stabilne mejnstrim scene u Srbiji. Od muzičara koji su uspeli da se izbore za poziciju u inostranstvu treba pomenuti gitaristu Raleta Mićića i bubnjara Marka Đorđevića i njegov Sveti (foto 2), koji već niz godina uspevaju da se održe na njujorškoj sceni, a pre dve dana su otvorili ovogodišnji Beogradski džez festival.

Kada se govori o fri-džezu, situacija je još lošija, a među retkim koliko-toliko afirmisanim muzičarima ove orijentacije je violinista/violista Mezei Szilard, čiji je rad i dalje mnogo manje ispraćen u zemlji nego u inostranstvu.

Nešto veći potencijal za privlačenje šire publike imaju bendovi orijentisani ka fjužnu i afirmaciji domaće etno muzike. Vasil Hadžimanov je dosad ostvario (za domaće uslove) zapaženu karijeru, praveći muziku na tragu fjužn velikana poput Joea Zawinula ili Weather Reporta, uz aromu domaćeg folklora.

Dosta treba očekivati i od mladog sastava Naked, čija je muzika zanimljiva mešavina džeza, fanka, roka i etna. Na tankoj liniji između etno muzike i džeza najuspešnija su ostvarenja izvanrednog saksofoniste i kompozitora Borisa Kovača, a među afirmisanijim sastavima ove orijentacije treba pomenuti trio Vlade Maričića i bend Ognjen i Prijatelji.

Na graničnom području između džeza i elektronskog zvuka najistaknutija su dva benda – Belgradeyard Sound System i Dvojac Bez Kormilara. I za jedan i za drugi sastav može se reći da je muzika koju izvode tek deo njihovog plodnog angažmana.

Belgradeyard Sound System (foto 1) je organizator upravo završenog festivala eksperimentalne elektronske muzike Dis-patch, a njegovi članovi su i urednici emisije na Radiju B92 u kojoj promovišu novu, eksperimentalnu i žanrovski oslobođenu muziku. Njihov stil se, pak, nalazi na području između eksperimentalne elektronike, nu-džeza i fri-džez improvizacije.

Dvojac Bez Kormilara (foto 3) takođe je sastav koji ne čine muzičari iz džez miljea – Boris Mladenović je član grupe Jarboli, dok saksofonista Dušan Petrović, nekadašnji član Plejboja, aktivno sarađuje s brojnim rok sastavima, najčešće sa Eyesburnom. Njihova muzika je na granici elektronske i džeza – manje eksperimentalna, a više plesna, melodična, dinamična.

Kao i u slučaju BGYSS, i Dvojac Bez Kormilara je angažovan na organizaciji koncerata – u okviru ovogodišnjeg serijala Borderline Sessions gostovali su neki od najznačajnijih evropskih muzičara nu-džez orijentacije.

Ponovnim pokretanjem Beogradskog džez festivala (ali i sve većim ulaganjima u druge džez festivale širom Srbije – Pančevo, Novi Sad, Niš…) stvoreni su uslovi da se scena pokrene s mrtve tačke. Na jednom mestu je moguće predstaviti kako vrhunske mejnstrim muzičare, tako i najsavremenije tendencije u džezu, a to je i idealna prilika za promociju talentovanih domaćih muzičara.

Ipak, čini se da entuzijazam koji vlada oko džez festivala tokom ostatka godine nije najbolje iskorišćen. Očigledno je da postoje i mogućnosti i interesovanje da se koncerti poznatih svetskih i domaćih džez muzičara održavaju još redovnije nego dosad, a ostaje nada da će se i organizatori džez manifestacija uskoro prilagoditi sve zahtevnijoj i znatiželjnijoj publici.

(kraj feljtona)