Rado ide Srbin na festival

Osim dobre polovine beogradskih bioskopa, a po svoj prilici i mnogobrojnih bioskopa u drugim gradovima Srbije, gde se čini da je zaharala retro-moda nemih filmova jer svuda piše „Nema projekcija“, i oni bioskopi koji rade takoreći životare. Narod danas, navodno, više voli komoditet svoje kuće i mutnjikave slike piratskih DVD izdanja, nego da, kao nekad, slobodno pljucka semenke oko sebe i gleda filmove na velikom platnu.

Ipak, na sve festivale, pa čak i najmanje, na brzu ruku sklepane smotrice, publika hrli u buljucima, a karte se prodaju kao alva. Analogija sa Sajmom knjiga, recimo, nije baš moguća jer bi se u slučaju knjiga moglo reći npr. da Srbi vole sabornost Sajma, a ne pustu i gordu samoću knjižara i biblioteka. S bioskopom je, svako zna, stvar drugačija: puna sala bi trebalo da je upravo mesto okupljanja zarad gledanja u istom pravcu, tj. u pravcu platna, a i mogućeg pogledavanja oko sebe, pre i posle, a ponekad i u toku projekcije.

No, stvari stoje drugačije: sve što miriše na običan život, valjda zato što je običan život postao neobično sumoran, ne privlači domaću publiku. A bioskop, eto, jeste deo običnog života. Za razliku od toga, neobične životne prilike, tzv. događanja poput festivala, e to je drugi par rukava! 

Netom je okončan XIII festival autorskog filma. Bio je dvostruko posećeniji od prošlogodišnjeg, kad je takođe bio vrlo dobro posećen. Što znači da je stalno bila gužva i da je većina projekcija bila rasprodata unapred.

Festival su otvorili reditelji Srdan Golubović i Srđan Karanović, a zatvorila ga je glumica Vladislava Milosavljević. Tim povodima upriličeni su i solidni kokteli: posle otvaranja u nekadašnjem Međunarodnom press-centru, a posle zatvaranja u nekadašnjem KPZ-u. Prvi film koji je prikazan u glavnom programu bio je Aleksandra reditelja i scenariste Aleksandera Sokurova, a poslednji Fado Carlosa Saure.

Sokurovljeva Aleksandra jedan je od onih alegoričnih filmova u kojima svaka ličnost, osim same sebe, predstavlja još nešto, još neki širi društveni entitet, kako bi se to reklo rečnikom politike. Glavna junakinja Aleksandre zove se isto tako, a glumi je Galjina Višnjevskaja, nekad junakinja jedne od Leskovljevih filmovanih Sibirskih ledi Magbet u režiji Mihaila Šapiroa 1962.

S glumačkim bekgraundom ledi Magbet (puška joj odlično leži u ruci), osamdesetogodišnja Višnjevskaja danas glumi baku koja dolazi u posetu unuku, profesionalnom ruskom oficiru u Groznom, dakle vojniku koji muči ruske muke s Čečenima. Baka se šetka tamo-vamo, malo po vojničkom logoru, malo po minskom polju, malo po razrušenom gradu gde komunicira s Čečenima. Ona bi volela sve što baki i priliči, a želje su joj često i oprečne: da joj je unuk uparađeni, utegnuti oficir, a ne smrdljiva vojničina, da živi s njom i radi nešto drugo, a ne da ratuje na udaljenom čečenskom položaju, da kao oficir dobro zarađuje, pa da ima ušteđevinu i da se oženi. Baka bi volela i da vojska ne puca na ljude, a i da se Čečeni ne bune; najzad, ona želi da joj, usamljenoj, novostečena čečenska prijateljica dođe u goste.

Sve to što Aleksandra, alias ostarela Majka Rusija, želi, jasno je, toplo, poznato i – nemoguće je. Ali, ono što je i te kako moguće u velikoj zemlji velike kinematografije jeste sa, zapravo, ogromnim budžetom napraviti kobajagi mali i „prljav“ autorski film o važnoj temi gurnutoj pod žito. Jer, napraviti otvoren i human film o sumnjivim, teškim i problematičnim aspektima politike jedne zemlje jeste mera racionalnosti i zrelosti onih koji o kulturnoj politici te zemlje odlučuju.

I tako, sve razmišljajući o Ljeskovljevoj drami, pade mi na pamet još jedno njeno filmsko upriličenje: 1961. Andržej Wajda režirao je baš kod nas istoimeni film s Oliverom Marković u glavnoj ulozi! Olivera Marković je vršnjakinja Višnjevskaje i, ako već svesnih kultur-tregera u nas još nema, zanimljivo je zamisliti današnju Markovićevu kako šeta po Kosovu tražeći unuka i komunicira sa Albancima. I koji bi domaći reditelj mogao da bude pandan Sokurovu? Imamo li mi autorsku ličnost sposobnu da na svojim plećima iznese tugu žrtava i besmisao pobednika, ili bismo i dalje morali da gledamo priglupi akcioni film pojednostavljene etike.

Fado Carlosa Saure film je kojim je nekada specifični evropsko-šezdesetosmaški reditelj zaokružio svoju muzičku trilogiju (Flamenko 1995, Tango 1998). Bez želje da nam stavi prst u oko neporecivim poreklom ili povezanošću fadoa s portugalskom radničkom klasom, a u jednom periodu i nacionalnom vojnom diktaturom, Saura pušta ljude da pevaju. Danas, mahom o ljubavi.

Posle 85 minuta ovakvog pevanja, publici je sve jasno. A naročito da kultura zemlje koja za nacionalni brend ima fado mora biti različita od onih zemalja u kojima se kafanska muzika sluša sa isto toliko pažnje kao i radio! Naime, u Portugaliji blentave turiste opominju da ni slučajno ne zucnu kad neko zapeva, a kod nas je pevanje muzičara u restoranu znak svima da počnu da jedu i preko zalogaja govore što glasnije ne bi li muziku nadvikali. O običajima da se kafanski muzičari bukvalno maltretiraju, čime se dokazuje mačizam, da i ne govorimo. Mada, možda prvo treba da ne govorimo o samoj muzici koja se kod nas izvodi tamo gde je narodu najbliža. Što nije tema ovog teksta.

I, vratimo se XIII autorskom festivalu – nagrade! Žiri koji su sačinjavali Ron Holloway, Julian Richards i Srđan Karanović među osamnaest filmova takmičarskog programa odlučio je da nagradi tri. Specijalna nagrada dodeljena je filmu Kontola reditelja Antona Corbijna, a nagrada za slobodu umetničkog izraza pripala je Ozeru Kiziltanu za film Takva – strah pred bogom. Glavnu nagradu Aleksandar – Saša Petrović posthumno je dobio Cristian Nemescu za svoj prvi i poslednji igrani film California Dreamin' koji je na ovogodišnjem Kanskom festivalu dobio gran pri u selekciji Izvestan pogled.

Dodeljene su i nagrade FIPRESCI obe sekcije federacije domaćih filmskih novinara. Žiri FIPRESCI Srbija u sastavu Saša Janković, Kristina Đuković i Igor Stanojević nagradu je dodelio rumunskom filmu California Dreamin'. Srpski ogranak FIPRESCI u sastavu Ivana Kronja, Aleksandra Kostić i Dejan Petrović odlučio se, pak, za turski film Takva – strah pred bogom.

Pored glavnog programa, XIII festival autorskog filma imao je i posebne: Autori u digitalnom mediju, Omaž Slobodanu Novakoviću i Program posvećen osobama sa posebnim potrebama.

Popboks će još pisati o XIII festivalu autorskog filma, a neki od prikazanih filmova pojaviće se i u bioskopima. U praznom hodu, tj. do sledećeg festivala (FEST u februaru), preporučujemo onima koji sebe smatraju dovoljno atipičnima u odnosu na prosek da se upute u bioskop. To postaje svojevrsan mali vid građanske neposlušnosti i nepristajanja na pripadnost ružno manipulisanim masama.