Kapetan Esid je mrtav

Švajcarsku često znaju prezrivo da opišu kao dosadnu zemlju satova, sireva i nacističkog zlata zakopanog duboko u podrumima stoletnih banaka. Ima neke lepe ironije u tome što je baš iz nedara ove evropske države isceđena iz ražane buđi u svet pošla kiselina koja će decenijama nagrizati kulturne, socijalne, psihološke i – neizbežno – političke konvencije zapadne civilizacije. Naučnici ponekad naprosto ne znaju šta rade.

Rođen u Badenu i diplomirao na ciriškom univerzitetu, ovenčan pohvalama za doktorat koji se smatra važnim radom na polju istraživanja hitina, Albert Hofmann (1906–2008) je 30-ih godina prošlog veka radio u firmi Sandoz (danas Novartis). Istražujući različite vrste žitnih gljivica, Hofmann je zajedno sa saradnicima pokušavao da iz njih izoluje supstance koje bi imale farmaceutsku primenu. Godine 1938. Hofmann je sintetizovao dietil-amid lizergne kiseline, i dao mu je naziv LSD-25. Testovi na laboratorijskim životinjama, međutim, nisu dali željene analgetičke rezultate (mada je primećeno da su miševi bili aktivniji nego inače), pa je LSD-25 ekspeditivno stavljen u fijoku s natpisom “neuspeli opiti” i zaboravljen.

Hofmann će kasnije tvrditi da je bilo nečeg sudbinskog u tome što se posle pet godina, gonjen nekim neobjašnjivim crvom radoznalosti, vratio već zaboravljenom derivatu i ponovo ga sintetizovao jedne aprilske večeri ratne 1943. godine. Prilično opušten u radu s hemikalijama, doktor Hofmann nije obraćao previše pažnje na to kako mu je nešto supstance dospelo na vrhove prstiju. Na kraju krajeva, bilo je to vrlo malo supstance, a i testovi su pokazali da njeni efekti nisu preterano zanimljivi.

Prvi zabeležen esid-trip u ljudskoj istoriji usledio je skoro odmah, i Hofmann je, osetivši kako mu se u glavi manta a pred očima sve igra, krenuo kući. Svet oko njega bio je življi nego ikad, a dolazak domu i ležanje u krevetu sa zatvorenim očima dali su mu seriju izvanrednih slika i jakih boja, i uljuljkali ga u prijatno stanje – ni na nebu ni na zemlji!

Već sutradan Hofmann će, kao i svaki odvažni naučnik, rešiti da izvede prvi kontrolisani eksperiment sa inkriminisanom supstancom pa će, vodeći se doziranjem drugih poznatih psihoaktivnih supstanci, uneti u svoj organizam čak 250 mikrograma LSD-ja. Danas znamo da je količina aktivne supstance u LSD “sličicama” koje našoj naivnoj deci prodaju nasmejani dileri 80-100 mikrograma.

Hofmann je računao de će jedva dobaciti do praga aktivacije psihodeličnih efekata supstance, a zapravo je sebi pripremio let prvom klasom do krajnjih granica unutrašnjeg svemira. Imao je i mnogo sreće utoliko što je LSD jedna od najjačih droga koje poznajemo (s minimalnom dozom da bi se dostigao prag od svega 25 mikrograma, LSD je pet do deset hiljada puta jači od meskalina), koja istovremeno nema poznat prag letalnosti.

Gotovo onemogućen da govori i intenzivno dezorijentisan, Hoffman je otišao kući biciklom u pratnji laboratorijskog asistenta, i sve vreme je trpeo intenzivne senzorne efekte droge. Kod kuće je pokušao detoksikaciju, zvao lekara koji nije umeo da dijagnostikuje nikakav fiziološki problem, plašio se da je poludeo i proveo je nekoliko sati siguran da mu je telo posednuto demonom. Prvi bed-trip zabeležen u ljudskoj istoriji stigao je samo dan nakon otkrića psihodeličnih svojstava LSD-ja.

Međutim, legavši u krevet po savetu lekara, Hofmann je shvatio da strah nestaje i ustupa mesto intenzivnom osećaju milja i dobrog raspoloženja. Pred očima su mu igrali beskonačni oblici i boje držeći mu pažnju satima a zvukovi koje je upijao pojačanim čulima pretvarali su se u vizuelne informacije. Prvi slučaj narkotički indukovane sinestezije zabeležen u ljudskoj istoriji stigao je odmah iza bed-tripa i udario temelje decenijama kontrakulture koje će uslediti.

Hofmann će do kraja života ostati istraživač koji shvata da je naišao na nešto nesvakidašnje, na supstancu koja otvara vrata percepcije jače i zavodljivije nego ijedna druga. Nazivaće je “lekom duše”, dokazivaće njena blagorodna svojstva u psihoanalitičkoj terapiji, objašnjavati da može da odigra presudnu ulogu u resocijalizaciji teških prestupnika i lečenju alkoholičara. Napisaće i knjigu LSD – My Problem Child, u kojoj će naširoko pričati o svojoj filozofiji o LSD-ju i njegovoj medicinskoj ali i estetskoj važnosti, o susretima s naklonjenim intelektualcima poput Ernsta Jüngera, Waltera Vogta i Aldousa Huxleyja.

LSD je za Hofmanna ostao način da se bolje upoznamo sa svetom i samim sobom.

Teze o pozitivnim socijalnim aspektima korišćenja ove droge nikada nisu bile zaista potvrđene. Objašnjenja da osobe koje iskuse psihodelične efekte LSD-ja ostvaruju bolji kontakt sa svetom/ kosmosom/ realnošću i time imaju mnogo više kontrole nad razvijanjem sopstvene ličnosti išla su ruku pod ruku s nekonkluzivnim eksperimentima sa zatvorenicima, psihoticima i alkoholičarima.

Mnogo je rasprava vođeno o tome kako su ovi eksperimenti izvođeni i jesu li njihovi rezultati (koji su se kretali od potpuno trivijalnih do fantastičnih, u zavisnosti od čitanja) ispravno tumačeni.

Ako već ne možemo od njega da napravimo lek, sigurno možemo oružje, rezonovali su (pre svega) Amerikanci. Od 50-ih godina većina istraživanja o LSD-ju izvođena je pod patronatom zlokobnih agencija na tri slova, često sa eksperimentalnim subjektima koji nisu bili ni svesni u čemu učestvuju (recimo Projekat MKULTRA, o kome se i dalje malo zna). LSD je u ovim eksperimentima trebalo da bude sve od seruma istine, preko droge pogodne za kontrolisan socijalni inženjering, pa do klasičnog bojnog otrova.

A onda je u 60-im eksplodirala hipi kultura, naklonjena svemu neobičnom, nekonvencionalnom, svemu mističnom i spiritualnom, zabranjenom, svemu s one strane granice. Esid je bio supstanca koja otvara um i duh, koja briše granice između sopstva i univerzuma, nirvana spakovana u zgodne male tablete, beskonačnost boja, oblika, pokreta i ljubavi koja vam je davala sve više što ste joj više verovali.

Omladinska supkultura spremna da odbaci i dostignuća i filozofiju kapitalizma zapadnog sveta, spremna na nesputan promiskuitet (podstaknut konačno dostupnim jeftinim i bezbednim kontraceptivnim sredstvima), ali i kulturni promiskuitet koji je rušio sve zamislive granice prigrlila je LSD kao blagoslov, kao komadić božanstvenog u svetu koji je postajao sve više prizemno banalan i siv.

Ova supkultura širila se svetom uz eksploziju boja, poruke ljubavi, zvuke električnih gitara, daira i sitara. U kalifornijskoj oblasti Bay Area, pogotovo u San Francisku, nastao je i acid-rock, krilo rokenrola koje je u centar interesovanja stavilo upravo LSD, ova vrata otvorena u beskonačnost daleko zanimljiviju od omeđenosti našeg sveta.

Istovremeno, intelektualci i književnici poput Timothyja Learyja ili Kena Keseyja podsticali su razvoj nove kulture i uzimanje esida smatrali civilizacijskim činom. Droga koja nije imala štetne fiziološke efekte, nije izazivala zavisnost, nije mogla da vas ubije i koja vam je davala sve lepša iskustva što ste joj više poverenja ukazivali – kako je uopšte takva droga mogla da bude ilegalna?

Kako je takva droga uopšte mogla da bude legalna? Ujedinjene nacije će 1971. godine zvanično preporučiti kriminalizaciju LSD-ja i većina zemalja od važnosti brzo će ga klasifikovati kao zabranjenu supstancu. Mitologija građena oko esida dobiće sada svoje podzemlje.

Između mističkog i mistifikatorskog samo je korak. Sâm Hofmann je do kraja života insistirao na tome da se LSD mora koristiti u kontrolisanim, medicinski uređenim uslovima. Ukazivao je na to da je borba državnih službi protiv zloupotrebe narkotika među omladinom uzrok mnogih zabluda u vezi sa LSD-jem. No, jednom kada stvari u svoje ruke preuzmu birokrate s jedne strane i organizovani kriminal s druge, proliferacija urbanih mitova, pogrešnih tumačenja i smišljenih laži sledi po definiciji.

Kako je esid na ulici postajao sve manje čist, tako je i mitologija oko njega postajala sve konfuznija. Obe strane su za ovo podjednako zaslužne.

Od boraca protiv droga stigle su priče o ljudima koji su “poludeli” nakon uzimanja esida, o onima što su skočili kroz prozor verujući da mogu da lete, o davanju esida deci kako bi se posle konzumacije navukla.

Narod je izgradio mitove o različitim efektima različitih “sličica”, mitove o “prskanoj marihuani”, deljenju ulaznica natopljenih esidom na koncertima, ali i ideju da je “acid head” (osoba s dovoljnim brojem tripova iza sebe) u kulturnom i psihološkom smislu evoluirala dalje od prosečnog ljudskog bića.

To što ništa od ovoga, ako je verovati činjenicama, nije istina teško da je važan argument. Istina je ionako stvar verovanja, pa je tako LSD u poslednjih 40-ak godina zauzeo veoma bitno mesto u pop kulturi. Acid-rock je bio samo vrh ledenog brega, a njegov najvažniji predstavnik, grupa Grateful Dead (na slici), jedan od najdoslednijih bendova u istoriji rokenrola, samo najdugovečniji ambasador.

Američke vlasti su 70-ih najveći deo distribucije esida pripisivale turnejama ovog benda, da bi ih u 90-im godinama konačno odmenile rejv zabave. Acid house je nastao u 80-im i neki kažu da je „acid“ u imenu trebalo da aludira na zvuk Roland TB-303 sintisajzera/ sekvencera. Ipak, jasno je da najveći broj ljudi ovde na umu ima psihodelične efekte ove muzike i pored toga što se za nju mnogo više vezuje ekstazi nego LSD.

Esidu su podizani spomenici još pre nego što je kriminalizovan. Ako je smešna, čudna i strašna pesma Beatlesa I Am the Walrus bila nedovoljno direktna za još nevino slušalačko telo, Lucy in the Sky With Diamonds je čak i imenom ukazivala na inspiraciju poteklu od LSD-ja.

Zanimljivo je znati da je Lennon insistirao na tome da su slike u pesmi inspirisane čitanjem Lewisa Carolla, a da je povod za njen nastanak bio trenutak kad je njegov sin Julian iz obdaništa doneo crtež koji je pokazao ocu i rekao mu da se zove “Lusi na nebu, sa dijamantima”. Međutim, ni on sam na ponovljeno ispitivanje nije mogao da porekne makar podsvesan uticaj esida.

Reference na LSD u eri 60-ih i 70-ih su toliko brojne da se čovek na njih praktično spotiče. Od naziva bendova (Blue Cheer) pa do tekstova pesama (Purple Haze, Set the Controls for the Heart of the Sun), sve je prštalo od psihodelične energije. Kada se Timothy Leary kandidovao za guvernera Kalifornije, suprotstavljajući se Ronaldu Reaganu, Lennon je za njegovu kampanju napisao Come Together.

Kod nas, Pop Mašina (na slici iznad) je svoj prvi album nazvala Kiselina (i došla na udar cenzure i zabrana), a Električni Orgazam je na najmanje dva mesta referirao na LSD (Letim sanjam dišem, Kapetan Esid), pokazujući da LSD i rokenrol idu ruku pod ruku – bez obzira na geografiju.

Kako su se vremena menjala, tako su i reference postajale drugačije. Postoje najmanje dva benda sa imenom MKULTRA: Sugarcubes, stari bend Bjork Gudmundsdottir, bio je referenca na stari način prodavanja esida, rastopljenog u kocki šećera, a znamo i za Sandoz Lab Technicians.

Možda najvažniji bend u poslednjih 25 godina koji se bavio LSD-jem je britanski Coil. Izrastao iz kolektiva CUOM/Throbbing Gristle, postavljen na razmeđu anarhističke politike, postindustrijske estetike, seksualne transgresije i primenjene magije, ovaj bend je uspevao da poveže folk i acid-house, psihodeliju i mističke vizije, Kroulija i Isusa, seks i smrt.

Ostaće zabeleženo da je pokojni John Jhon Balance često pričao o svojim esid iskustvima, da je reči “trip”, danas tako lapidarno korišćenoj u urbanom rečniku, vraćao mnogo originalne težine. Ne samo da nas LSD vodi na putovanje na koje nikada inače ne bismo otišli, tvrdio je Balance, on nas vodi na mesto na kome psihologija i magija koegzistiraju, u kolektivno nesvesno i arhetipsko simboličko, mesto koje je zajedničko i može se istraživati i mapirati.

Balance je poginuo u sopstvenoj kući, pijan i nespretan, udarivši konačnu tačku na decenije borbe sa alkoholizmom. Ako LSD zaista može da izleči alkoholizam, Balance ga izgleda nije dovoljno uzimao.

Albert Hofmann, čovek koji je stvorio esid i želeo da mu podari ulogu u lečenju čovečanstva, nadživeo je mnoge acid-headove i dočekao i da švajcarske vlasti odobre korišćenje LSD-ja u terapeutske svrhe kod bolesnika u terminalnim fazama oboljenja kao što je rak. Fiziološka, a ne psihodelična svojstva ove droge omogućila su joj zasada kontrolisanu legalnu primenu.

Za ovo drugo, za revolucije i evolucije koje je esid trebalo da nam donese, moraćemo još da čekamo. Možda sledeći vek?