ARCADE FIRE
Funeral
U pokušaju da snove empirijski pretvore u pop muziku, Arcade Fire dotiču savršenstvo. Hipnotički ritmovi, zvonke gitare i pažljivo složeni vokali nošeni prigušenom energijom benda, stvaraju verovatno najfascinantniji pop zvuk trenutka
Lepota pop muzike je u tome što kad mislite da je sve otpevano i odsvirano - doživite veličanstveno iznenađenje. Album ovog kanadskog benda je jedan od takvih trenutaka. Debi kolekciju njihovih deset pesama strana štampa poslednjih nedelja pokušava da klasifikuje u pomodne žanrove poput psiho-popa (šta god to značilo). Ali, žanrovske granice ne mogu pomoći opisu ovog remek-dela.
Smešteni u čudesni krug "stih - refren - melodija" koji čini srce pop-pesme od njenog nastanka,
Arcade Fire nude energiju i iskrenost na granici brutalne (time dragocenije) ranjivosti. Gitarski rifovi se smenjuju sa melodijama sintisajzera, vokali reže kao Black Francis (Pixies) u najboljim danima, da bi potom utonuli u skoro nečujni šapat. Ritam lebdi oko tog beskompromisnog dvoboja vokala i gitara, pretvarajući svaku pesmu u plesnu podlogu za arhaični rock valcer stvoren u bizarnoj mašti članova benda. Za pravu muziku trendovi ne postoje,
Funeral je mogao da bude snimljen i pre 40 godina, pa onda u bilo kojoj muzičkoj epohi kasnije, i uvek bi zvučao sveže i orginalno.
Često se u rocku pojam prljavo navodi kao stilska odrednica, Arcade Fire bi se lakše mogli da se povežu sa terminom čisto:: radi se, naravno, o eteričnoj čistoći zvuka i stihova, ne o sterilnosti kao zameni za nedostatak ideja i talenta. U pokušaju da sopstvene snove empirijski pretvore u pop, Arcade Fire su albumom Funeral dotakli savršenstvo. Hipnotički ritmovi, zvonke gitare i pažljivo složeni vokali bračnog para Reggine Chassagne/Wina Buttlera, nošeni prigušenom energijom benda, stvaraju verovatno najfascinantniji pop zvuk trenutka.
Filmske priče o stanjima duše, smrti, usamljenosti, očaju i nadi u pesmi Neighborhood ispričane kroz podnaslove: Laika, Tunnels, Power Out, 7 Kettles..., magijom bivaju odnešene u čudesnu Nedođiju pop muzike. Intimna numera o nežnosti (Crown of Love), o malim radostima pretvorenim u nostalgiju (Haiti), lažima i nadi (Rebellion Lies)..., stvarima tako običnim, a tako često nedostižnim. Da je Petar Pan stvarao pop muziku - zvučalo bi baš ovako.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.