Kako je najpoznatiji njujorški reditelj video Barselonu? Kao na razglednicama. Britanija je za jednog Amerikanca i dalje produžena domovina, a Španija daleka egzotična lokacija
U Barseloni se ovih dana nazire kraj uzbuđenjima koje je sa sobom doneo poslednji film Woodyja Allena. Ljubav u Barseloni prikazuje se još samo u jednoj sali polualternativnog bioskopa Verdi na Grasiji, boemskom i prijatnom kraju grada, gde se intenzivno (i za moje pojmove arhaično) mešaju prakse hipizma i snobizma. Film se, začudo, istovremeno može iznajmiti i u video-klubovima, premda je reč o DVD-ju do kojeg nije lako doći: u popodnevnim časovima obično nema slobodnih kopija.
Španija je zemlja u kojoj slava Woodyja Allena ne bledi; ovde ga tretiraju kao da je živi klasik. Između ostalog, 2002. je dobio i nagradu Principe de Asturias, namenjenu zaslužnim ljudima sveta (da, to je ona ista za koju je Rafa Nadal predložio Federera!). Sam Woody Allen je, pak, pre nekoliko godina rešio da pređe da snima na Starom kontinentu, i kada je potrošio Veliku Britaniju kao lokaciju (Match Point 2005, Scoop 2006, Casandra’s Dream 2007), Španija se, pretpostavljam, nametnula kao logičan izbor.
E pa sad, film Ljubav u Barseloni snimljen je u Kataloniji a ne u Španiji, rekli bi neki. Da, ali Katalonija je u Španiji – uzvratili bi oni drugi. Pre nego što pređemo na zamršene teme nacionalnog identiteta i načina na koji ih film tretira, možda je bolje skrenuti pažnju na neke stvari koje su više povezane sa samom sedmom umetnošću.
Reč je, naime, o odnosu film-grad, temi koja je tokom istorije zaokupljala mnoge značajne stvaraoce. Ona je obrađivana još u nemoj epohi, na primer u delu Waltera Ruttmanna Berlin, simfonija jednog velegrada (1927), a moderni film joj se predao od samog početka, obeleženog Rossellinijevim Rimom, otvorenim gradom (1945). Sledila su poznata ostvarenja, na primer Godardov film o Parizu Dve ili tri stvari koje znam o njoj (1967), Fellinijev Rim (1972) ili pak Wendersovo Nebo nad Berlinom (1987)...
Snimati grad – što znači dodeliti mu vizuelni identitet – za filmske stvaraoce oduvek je bio izazov. Jer, odnos prema prostoru, prema pejzažu, suštinska je stvar u svim vizuelnim umetnostima. Onda, gradovi imaju svoje osobenosti, svoju lokalnu istoriju, svoj duh, i zbog toga su – kao što se vidi iz naslova Godardovog filma, gde se ona odnosi na Pariz – ponekad tretirani kao ličnosti.
Naravno, zbog toga i Woody Allen tretira Barselonu kao da je jedan od likova: tu su dve američke devojke, Viki i Kristina, a tu je i Barselona.
Reći da je Barselona veoma lep grad zvuči pomalo istrošeno. Međutim, reći da je to lep grad koji u okvirima sedme umetnosti nije dobio adekvatan odraz svog identiteta je nešto sasvim drugo. Na prvi pogled, ova tema možda i ne deluje toliko važno, jer grad, Gaudíjeva i Miróova dela i dalje se mogu videti uživo.
Eh, pa i bilo bi tako da odnos film/grad nije još više dobio na težini u današnje, postmoderno vreme. Naime, savremeni filozofi, od Fredricka Jamesona do Jeana Baudrillarda i Paula Virilioa, poručuju kako je slika (reprezentacija) u današnjem društvu toliko prisutna da je po značaju potisnula realnost.
Drugim rečima, stvarnost bledi pred tolikim slikama ili vizuelnim pričama koje je opisuju. Tako ispada da Barselona, iako je tu, pred nama, bez adekvatnog filmskog odraza, zapravo, postaje sve manje i manje realna.
Pariz viđen očima Godarda, Berlin u interakciji sa Wendersovom kamerom, San Francisko kako ga je prikazao Hitchcock u Vrtoglavici (1958), donose prizore koji su se urezali duboko u podsvest generacija gledalaca. A naša Barselonica?
Ona ima nekoliko katalonskih autora koji su je slikali kao grad u konstantnoj izgradnji i reizgradnji (En construcción, José Luis Guerín, 2001) ili kao grad isfrustriranih pripadnika srednje klase (A la ciutat, Cesc Gay, 2003). Iako je reč o kvalitetnim delima, nijedan od svih ovih filmova, zapravo, kao da i ne želi da izađe iz okvira lokalne percepcije kada je u pitanju vizuelni tretman Barselone. Jedini koji je možda prišao blizu kreiranju slika kakve ovaj grad zaslužuje ostaje Almodóvar, sa filmom Sve o mojoj majci (1999).
Iako nisam ljubitelj Woodyja Allena, zbog opisane problematike polagala sam izvesne nade u film Ljubav u Barseloni. Na kraju krajeva, Match Point ima jedan dobar kadar koji fokusira London iz luksuznog stana u koji se, u nekom trenutku filma, useljava protagonista.
Međutim, pokazalo se da sam preveliki optimista: njujorški reditelj je u Barseloni video otprilike iste one prizore koji su hiljadama puta ovekovečeni na razglednicama, u turističkim vodičima i u promotivnom video materijalu. Izgleda da je Velika Britanija, ipak, za jednog Amerikanca neka vrsta produžene domovine, dok Španija ostaje daleka, egzotična lokacija. Ljubav u Barseloni pokazuje par Gaudíjevih fasada i Miróovih radova, terasu gde se može ručati na mediteranskom suncu, par ulica u starom delu grada, i to je sve.
Utisak je da film liči na razglednicu Barselone čije je snimanje naručila opština, s ciljem da još više privuče turiste. To me je navelo da detaljno pregledam spisak producenata filma i, zaista, katalonska uprava jeste jedan od finansijera!
Ovakav vizuelni tretman povezan je, naravno, s profilom Barselone kao trećeg glavnog lika u filmu. Ona je predstavljena kao lep, neveliki grad koji snažno privlači mlade ljude bez određene ideje o tome šta bi radili u životu. Ona je idealan spoj egzotične turističke lokacije i mesta na kojem se može uraditi nešto korisno za vlastitu budućnost.
Tako Viki pohađa magistarski iz katalonskog identiteta, a Kristina fotografiše razvijajući umetničke ambicije. Kako vreme protiče, Barselona se otvara, otkrivajući protagonistkinjama svoju egzotiku u liku slikara Huana Antonija – u kojeg se obe, svaka na svoj način, zaljubljuju – i njegove neurotične bivše žene Marije Elene.
Oni inkarniraju opasnu i privlačnu Drugost: nesputanu seksualnost, ali i mračnu, autodestruktivnu psihologiju. Odnos španskog para, između ostalog, odnos je dvoje bučnih egzibicionista koji nalaze mir jedino onda kada je tu i treći, koji ih posmatra (metafora turiste, možda?), što je uloga koju jedno vreme igra Kristina.
Otvorena prema novim iskustvima, Kristina lako pristaje na zajednički život sa čudnim parom. Međutim, kada vidi da to nije ono što hoće, sa istom takvom lakoćom ona odlazi da dalje traži samoispunjenje. Kruta Viki prolazi nešto gore: ona ni sama ne zna kakav smisao da prida tome što je provela jednu noć sa Juanom Antonijom; pitanje koje će je, kako izgleda, mučiti i dugo nakon završetka filma.
Pored ožiljaka na srcu, Viki zadobija i one fizičke: pri samom kraju filma, u jeku jednog od svojih neurotičnih napada, Marija Elena joj slučajno, pucnjem iz pištolja, okrzne ruku. To je događaj koji konačno uveri zbunjenu Viki da ne treba više da se udubljuje i da je bolje da ode.
Latinski ljubavnik tako za obe Amerikanke ostaje samo ljubavnik. (Uostalom, on već ima svoju latinsku bivšu/sadašnju ženu, a turisti treba da idu kući ili... sami odgovaraju za posledice.)
U klasičnim holivudskim filmovima (to su ona konzervativna ostvarenja, protiv kakvih se Woody Allen svojevremeno borio) američke devojke često odlaze u Evropu tražeći sreću i zaljubljuju se u Francuze ili Italijane. Međutim, holivudski kliše u ono vreme nije dozvoljavao da ove hirovite junakinje i ostanu na Starom kontinentu.
|
Povezano: - Međusobni uticaji - recenzija filma, 2008. - Puko bezvlašće & Kratak, ali koristan vodič kroz građansku neposlušnost – recenzije knjiga W.A. - Završni udarac: Prvi Nihilizam – recenzija filma |
Obično bi se pojavili neki američki mladići da ih vrate kući, a evropski egzotični ljubavnik bi se pokazao sumnjivim u moralnom smislu. Kad se malo bolje pogleda, film Ljubav u Barseloni u stvari ne odstupa baš mnogo od navedenog klišea. Jedino što je Kristina sposobna da sama napusti Evropu (po Viki je bukvalno došao verenik), a reč “moral” zamenjena je sintagmom “psihička stabilnost” (jer, ako Huan Antonio trpi agresivnu Mariju Elenu, mora da ni s njim nešto nije u redu).
Naravno, kao i svako drugi, Woody Allen ima apsolutno pravo na vlastito viđenje Barselone. Međutim, vizija kakvu nudi možda može da posluži i kao dopuna ili dramska ilustracija kako turističkim vodičima, tako i programima za razne postdiplomske studije koje se ovde mogu upisati.
(Usput, onima koji imaju takve ambicije preporučila bih film Cédrica Klapischa L’Auberge espagnol iz 2002, koji verodostojno prikazuje ovdašnji život stranih studenata.) Ali, Ljubav u Barseloni ne može promeniti status ovog grada u vizuelnoj memoriji savremene publike.
Dok se Barselona u očima Woodyja Allena još jednom ogleda kao turistički stereotip, u očima Barselone Woody Allen se takođe potvrđuje kao Amerikanac koji ne izlazi iz klišea. Jer, ljudi su ovde navikli da budu posmatrani očima onih koji su došli da pronađu svoj evropski (ili južnoevropski) Shangri-La, da iskuse nešto nepatvoreno, što će i njih same učiniti istinitijima, dati im pravi identitet. U tom svetlu, nije ni čudo što baš Viki pohađa magistarske studije iz katalonskog identiteta – ona je pobrkala vlastitu potragu za sobom i problematiku savremene Katalonije.
Kao tipični stranac, Allen je, na takođe tipičan način, uspeo da povredi lokalni senzibilitet. Mnogi kažu da se moderna Barselona u njegovom filmu uopšte ne vidi, tu su samo stare, otrcane (sic!) stvari, kao Gaudí i Miró, stvari koje su bile prisutne čak i za vreme Franka, pre katalonske nacionalne emancipacije...
Najčešći komentar je, ipak, kritikovanje pojave flamenko gitare u filmu, doživljeno kao ugrožavajuće brkanje španske i katalonske kulture. Woodyju Allenu nije pomoglo to što je prikazao Juana Antonija kao katalonskog slikara, što Viki luta po gradu izučavajući specifičnosti katalonske kuhinje i slično. Trebalo je da zadre dublje u problematiku i pažljivo otrebi i prećuti sve elemente te druge, dominantne kulture... Onda bi tipični Katalonci možda bili zadovoljni, ali onda, naravno, tipični Amerikanac Woody Allen ne bi ni snimio film Ljubav u Barseloni.
Dok traje ova igra ogledala, stara koliko i turistička radoznalost ili mladalačka glad za doživljajima, Barselona i dalje blješti na suncu i čeka reditelja kakvog je zaslužila. A možda, u skladu sa idejama savremenih filozofa, zapravo gubi svoja realna obeležja i polako se pretvara u razglednicu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Ataman (gost)
| 15.02.2009. 21.12.06
Odlican prikaz, sjajno. Zivim u Barseloni, na 15 minuta hoda od pomenutog bioskopa Verdi i volim Grasiju :) Nego, delim utisak o filmu. Moji srpski prijatelji se iz nekog razloga osecaju obaveznim da mi jave nakon sto odgledaju film, i vecini se cak dopada. Mozda, mozda i ima u filmu sta da se vidi, ali ja sam ocekujuci upravo ultimativni Barnin "grad-film" i to od meni dragog Woodyja nabudzio vlastita ocekivanja do neba i - ostao prilicno razocaran. Juznjacke gitare, ni rec katalonskog, itd. Secam se filma "En la ciudad", mali i lep film. A ja bih dodao i "Bilbao" Bigasa Luna iz ja mislim 1979. Nije mu sasvim sigurno bila namera da pravi film o Barseloni s kraja 70-tih, ali ima dosta grada u tom bizarnom filmicu.
-
Javier Bardem (gost)
| 15.02.2009. 23.23.27
hahahha :)
sjajan tekst! hvala Sasi Markus :)
ovo je zapravo prava recenzija filma "Ljubav u Barseloni", realna i oslobodjena romanticarskih stega (koje su zaista opterecujuce kad se prilazi ovakvoj vrsti filma! romansa, pa jos Vudi Alen! to mora da je genijalno!!! blah!)
Posebno mi se dopao deo u kome Sasa razotkriva simpaticnim cinizmom da mladi (posebno Ameri i Amerke!) dolaze u potragu za identitetom u Barselonu, a pride su i neki kvazi-umetnici, slikari, fotografi i kvazi-intelektualci...onda stereotip o "nemoralnom macho latino Evropljaninu", razglednica Barse za CNN, itd. itd....hahaha :)
odlican tekst, ponavljam! Sve ono sto Vudi nije umeo da objasni u filmu, imate u ovom tekstu!
p.s. i da Sasa pise vise! :)
-
da se malo nadovezem... (gost)
| 16.02.2009. 01.47.20
jeste super tekst, mada se meni film svideo zbog nekih drugih stvari... Nego, ta fotografija - ne bih da uvredim stvarne fotografe i ljude koji se razumeju u posao, ali danas ko god kupi aparat koji kosta vise od "pesto-sesto" maraka, odmah postaje neki umetnik, jeeeeeeeebote:) pozdrav dobrim ljudima
-
Дилан Дог (gost)
| 16.02.2009. 02.40.53
"Posebno mi se dopao deo u kome Sasa razotkriva simpaticnim cinizmom da mladi (posebno Ameri i Amerke!) dolaze u potragu za identitetom u Barselonu, a pride su i neki kvazi-umetnici, slikari, fotografi i kvazi-intelektualci...onda stereotip o "nemoralnom macho latino Evropljaninu", razglednica Barse za CNN, itd. itd..."
Да, баш нам је лепо то Саша разоткрила, само је виц у томе што нам је пре Саше то већ разоткрио - Вуди Ален. Јасно, за оне који умеју да умеју да гледају. Разгледничка Шпанија јесте Шпанија како је виде Вики и Кристина - плошна, плитка, сведена на препознатљиве (чак и ако погрешно препознате, као у случају гитаре) клишее. Латински љубавник је наравно и сам клише - он је Шпанац (Каталонац, whatever) из америчких филмова, (страствен, диваљ, итд)наравно, јер нема више, драги гледаоци, никакве "аутентичне" Шпаније, као што нема ни било какве "аутентичне" Србије, и Срби и Шпанци своје идентитет праве по моделима из америчких филмова, претварајући се у измишљене "руританце", само наизглед спонтане, слободне и разуларене, а заправо једнако сапете у својим друштвено наметнутим улогама (спонтаних и слободних руританаца) као и њихови озбиљни и пословни амерички пандани.
И зато ће се и Викина и Кристинина потрага за слободом, спонатношћу и аутентичношћу (да, Саша, није никакво чудо што Вики студира управо каталонску културу, а притом не зна да говори шпански, али тиме нам Ален већ нешто говори, шта мислиш, шта?) изјаловити - ништа не научивши, ни најмање се не променивши, али ништа и не изгубивши (ово није трагедија, већ фарса), враћају се тачно тамо одакле су почеле. Латински љубавник, Гауди, гитара, били су тачно оно каквим их Ален и приказује - део туристичког пакет аранжмана. Одмору је крај, па је и спонтаности, слободи и аутентичности крај.
И све нам ово Вуди Ален "разоткрива" беспрекорно јасним и једноставним филмским језиком (сетите се само разговора између Викиног вереника и Кристине о сексуалним слободама - не зна се ко мање верује у своје речи, и чија је прича извештаченија - његова, малограђанско-моралистичка, или њена - слободно-уметничко-експериментаторска; две стране истог Жидовог лажног новчића). Тим пре треба да чуди што се на Попобоксу објављује ево већ друга потпуно промашена критика овог изванредног филма (прва је била Марије Перовић), која успева да га мисинтерпретира на елементарном нивоу. Како је Аленов филмски језик, као што рекох, савршено јасан, чини ми се да разлог мора да лежи у неком психоаналитичком механизму, а верујем да знам и ком.
Жижек на једном месту каже да „Мадам Бовари“ није завршила на суду зато што је ванбрачне афере приказала нарочито привлачним, већ управо супротно – што их је показала прозаичним:
why was Madame Bovary dragged to court? Not, as it is usually claimed, because it portrays the irresistible charm of adultery and thus undermines the fundamentals of bourgeois sexual morality. Madame Bovary rather inverts the standard formula of the popular novel in which the adulterous lovers are at the end punished for their transgressive enjoyment: in this kind of novel, of course, the final punishment (mortal illness, exclusion from society) only enhances the fatal attraction of the adulterous affair, at the same time allowing the reader to indulge in this attraction without penalty. What is so profoundly disturbing and depressing about Madame Bovary is that it takes away from us even this last refuge - it depicts adultery in all its misery, as a false escape, an inherent moment of the dull and grey bourgeois universe. This is the reason why Madame Bovary had to be brought to trial: it deprives the bourgeois individual of the last hope that an escape is possible from the constraints of the meaningless everyday life. A passionate extramarital liaison not only does not pose a threat to the conjugal love, it rather functions as a kind of inherent transgression which provides the direct fantasmatic support to conjugal link and thus participates in what it purports to subvert. It is this very belief that, outside the constraints of marriage, in the adulterous transgression, we can really obtain "that", the full satisfaction, which is questioned by the hysterical attitude: hysteria involves the apprehension that the "real thing" behind the mask of the social etiquette is itself void, a mere mirage.
Иста ствар је и са Аленовим филмом – он нам разоткрива да нема „праве ствари“ изван наших малих буржоаских живота – превара, сексуално еспериментисање, далеке земље, латинска разузданост, само су лажно бекство - an inherent moment of the dull and grey bourgeois universe. А како нам је идеја о могућности овог бекства неопходна да бисмо поднели своје бесмислене малограђанске животе, онда покушавамо да потиснемо све знакове да је она лажна. Па тако Перовићева (којој се филм свидео, али, нажалост, из потпуно погрешних разлога; „Сви су на крају срећни“, пише она и остаје жива), мисли да нам Ален даје визију аутентичне и идиличне руританије, не примећујући намерно пренаглашене „разгледничке“ моменте којим Ален указује на лажност ове идиле (гитара, Гауди, латинска разузданост), док Маркушева проваљује да је ово „разгледница“, али, авај, не и да је намерна, иронична разгледница, па онда теши и нас и себе, објашњавајући нам – јесте ово је кич, али то није „права“ руританија! То Вуди Ален само није схватио, јер је странац, али постоји и она права, аутентична руританија, ту одмах, иза ћошка, само што Ален није иза њега завирио, али кад вам кажем, постоји, видела сам је – права ствар, "real thing", слобода, спонтаност, аутентичност, само треба још мало да загребете...
Нажалост, Аленова дијагноза је неумољива и промашене критике је не могу променити – нема „праве ствари“, нема бекства, нема аутентичности. Ту смо где смо, па макар обишли и све разгледничке руританије (Шпанију, као Вики и Кристина, Грчку, као Бајрон, Србију, као Хандке или Ребека Вест). Што рече Бора Ћосић: није свет мали, него су нам животи скучени. Или у стиху, код Црњанског: понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко...
-
danilo (gost)
| 16.02.2009. 07.40.48
kritika na mestu...
samo je ovaj deo mozda previse iskonstruisan od strane autora:
" U tom svetlu, nije ni čudo što baš Viki pohađa magistarske studije iz katalonskog identiteta – ona je pobrkala vlastitu potragu za sobom i problematiku savremene Katalonije."
-
Javier Bardem (gost)
| 16.02.2009. 11.46.59
Dilane Doge,
slazem se sa vecinom stvari koju si napisao! Ono sto je mene odusevilo kod ove "recenzije" je to sto je idealan kontrapunkt prethodnoj recenziji objavljenoj na Popboksu! Bilo bi idealno da su objavljene jedna uz drugu!
Veruj mi svi moji prijatelji i poznanici su jedva cekali da odgledaju ovaj film, da vide lepote Barselone i vide Javiera, Penelope i Scarlett na gomili, sto je mene od samog pocetka uzasavalo koliko to moze biti ljigavo! (gore od pomame za "Titanikom"!!!) znaci nasao sam se u situaciji da se meni ne gleda film koji se svima gleda! Obicno se Vudi Alen u svojim filmovima nadje u situaciji da ironise nad necim sto svi vole i upraznjavaju, (seti se "Eni Hol" u kojoj on pljuje po filmu, a ceka u redu za bioskop sa Dajan Kiton da bi isti odgledao!) tako da ako si njegov fan, onda mozes razumeti i situaciju u kojoj se meni svidja vidjenje Sase Markus, bez obzira da li je recenzent "zagrebao do kraja", opet je nesto sto do sada niko nije rekao u vezi ovog filma! Nekada se i ono sto je ocigledno, mora napisati!
...i to sto je neko malo nize napisao/la, da svako ko kupi aparat od xy-megapixela odmah postaje "umetnik" je odlican komentar! :)))
pozz :)
-
s (gost)
| 16.02.2009. 14.33.50
gori alenov film nisam pogledao. kao da je, poput jednog od svojih junaka iz prethodnih filomova, oslepeo i tako slep snimio film, koji pored dojma povrsnosti i prozaicnosti, ostavlja i utisak nevesto snimljenog dela
(ne znam nan koju foru sam izdrzao do kraja)
-
rkete-kokete (gost)
| 16.02.2009. 18.27.30
Kako je Hitchcock prikazao LA i Vrtoglavici?
-
I’ll stick with Godard (gost)
| 16.02.2009. 21.05.42
@dylan the dog
Ako je Vudi želeo da 90 % ljudi ne pročita taj njegov „beskprekoran i jasan filmski jezik“ i ako se sada smeje svima nama što nismo uspeli da provalimo njegovu ironiju onda je, fakat, i uspeo.
Poenta je da komuniciraš sa gledaocem a ne da ga nadmudruješ pošto to i nije tako teško.
-
dj kastorp (gost)
| 18.02.2009. 00.22.14
Stari Vudi je urazglidnicio avanturu jako dobro.
-
Alex (gost)
| 18.02.2009. 12.32.38
U vezi teksta:
tekst je dobar, zato što je interesantan i lepo napisano izlaže jedno mišljenje. To, kako je Vudi Alen prikazao Barselonu ne mora da ima nikakve veze sa kvalitetom filma. I da je prikaže sasvim pogrešno, zbog drugih, bitnijih filmskih elemenata, to može da bude odličan film. Doduše, ja i ne vidim da je Saša Markuš nešto ocrnila film zbog toga, već se samo bavila jednim njegovim nivoom i to više kao povod za analizu Barselone na filmu.
@ Дилан Дог
Da li su svi dobro shvatili poruku Vudi Alena, nebitno je. Da li je njegova poruka ispravna, relativno je. Da li film treba da ima neku poruku - ne. Ili - da, ali nije bitno. Za kvalitet filma bitno je koliko smo uživali u njemu iz bilo kog razloga (pa i iz "ljigavih" Titanik razloga, zbog kojih se oni koji tako žele da se razlikuju stide da pogledaju neki film), a ponajmanje zbog poruke i da li smo je protumačili "kako treba".
-
miljan cekic (gost)
| 18.02.2009. 16.56.38
Woody Allen je najveci.
-
matilda (gost)
| 10.03.2009. 04.18.58
@ Dilan Dog
jako lep prikaz filma, i zaista mi je pomogao da artikulishem osecaj posle gledanja, iako sam ga dozivela kao tragediju ne kao farsu, ali jeste oba
Vudi ima taj neki rad sa glumcima koji daje fenomenalne rezultate, naglasak koji Marija Elena daje engleskom jeziku :)))))
mada bih da dodam da sam film vishe dozivela kao odnos prema drugome, mi i oni, Amerika i Evropa, 'you're gonig to read just what you saw'... V.A. nije doshao u Evropu da bi snimao filmove o njoj nego opet o onoj kulturi iz koje je
pozdrav
-
dusans (gost)
| 08.02.2011. 20.54.48
žao mi napisati,ali film kao da je režirao mali Đokica...kliše,kliše...i ona,nepodnošljivo,ista (ne)gluma drugarice Johanson.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.