Ko zna - znaće

Originalni naslov: Knowing
Scenario: Ryne Douglas Pearson, Juliet Snowden, Stiles White
Uloge: Nicolas Cage, Chandler Canterbury, Rose Byrne, Lara Robinson
Žanr: SF / katastrofa
Trajanje: 121 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.

Klišeizirano tematizovanje sukoba Znanja i Vere (pri čemu je Znanje krhko i ništavno, a Vera je svje i svja) začeto je Isterivačem đavola, u kome je racionalizam (oličen u nauci) pokazan kao nedovoljan za suočenje sa stanjem stvari. Pop koji je izgubio veru (zbog smrti majke) i majka opsednute devojčice, ateista, zahvaljujući Đavolu vraćaju se Bogu. Preko trnja, izbljuvaka, blasfemije, krvi i psovki - do zvezda. Zabludele ovčice vraćaju se stadu vernika.

Ovu situaciju mogli smo videti u nizu zaglupljujućih reklama za veru, npr. Znaci, Isterivanje Đavola iz Emili Rouz, Proročanstvo, Isterivač đavola III… Formula je ista: protagonist ne veruje u ono što ne može da opipa, traumiran gubitkom voljene osobe. Niz naizgled neobjašnjivih događaja našeg skeptika na kraju dovede do zalečenja traume i mirenja s gubitkom kroz otkriće poretka u haosu.

To je utabana i predvidiva putanja kojom i Nick Cage ima da štrapka u ovom beslovesno neoriginalnom filmu katastrofe koji se i sâm izvrgava u katastrofu. Nicku umrla žena; ne zna kako da sinčiću objasni da mame više nema; u dubini noći naliva se rakijom dok zuri u video snimke porodičnih proslava sa napadno nasmejanom a sada pokojnom ženom; na fakultetu predaje zadrti pozitivizam, prošaran neshvatljivo nenaučnim i neprofesionalnim tumačenjima, kao kada na pitanje jednog studenta prizna da veruje kako svetom vlada slučaj.

E, pa - neće moći! Ništa nije slučajno, poručuju ovi filmovi: neko odozgo sve to gleda! Dramska ironija ga sustigne kada baš njegovom detetu zapadne u šake papirić sa črčkarijama jedne devojčice od pre 50 godina. U naizgled nasumičnim ciframa Cage počinje da uviđa kod sudbine: datumi i geografske širine velikih nesreća. Mala Morticia iz 50-ih predvidela je svaku bogovetnu katastrofu do danas, ali umesto da to napiše razumljivim jezikom, šifrovala i zapečatila tako da se pronađe tek kad je kasno za spasavanje čitavog sveta od razbesnelih sunčevih pega - ali ne i prekasno za spas Cageove duše.

Cage proučava mikrofilmove u bibliotekama, surfuje internetom, pronalazi veze u prividnom besmislu i otkriva da je smak sveta bukvalno za nekoliko dana. Baš zgodno. Čisto da proces dešifrovanja ne bi bio suvo intelektualan (pa stoga neprofitabilan), Kod Sudbine nalazi za shodno da nas razonodi jednom spektakularnom nesrećom. Ako vas zabavljaju prizori senzacionalnog zaginuća desetina ljudi koji umiru u najgorim mukama, možete da uživate u sceni rušenja aviona preko auto-puta; Nick Cage trči u uzbuktalu olupinu da spasava polupreživele dok oko njega trče i vrište ljudi u plamenu a nove eksplozije bacaju šrapnele i komade metala- i sve to, wow, u jednom kadru! 

Kraj vam neću otkriti, jer je toliko ekstremno tragikomičan da ga možda zato i valja pogledati. Scenarista kao da je osetio grižu savesti zbog sat i pô rutinskih situacija kojima nas je častio, pa je u poslednjih 15-ak minuta morao da niotkuda ubaci nešto tako bezvezno da se to mora videti. Poslednja scena je neopevani kič na kakav se ni Shyamalan u svojim neobuzdanim momentima ne bi drznuo, ali Proyasa je baš briga. Nekadašnja velika nada (Crow, Dark City) danas je tek egzekutor prozaičnih orgija banalnosti: Ja, robot je ne samo Proyasov naslov nego i dijagnoza.

Kod Sudbine je bistra boza za automate koji nekritički gutaju holivudske nebuloze. Ako vam je baš do spektakla, potražite ta dva glavna set-piecea (s avionom, i završno uništenje) na youtubeu i tako sebi uštedite dva sata života jer između njih nema - ničega.