Nos u senci

Da li u Srbiji iko može da se hvali imetkom i da pri tome oseća onu kombinaciju ponosa i sigurnosti koju često vidimo (barem na televiziji) kod svetski uspešnih ljudi? Ne može.

Jer ovde je pitanje egzistencije obavijeno velom tajne. Ono se ne može uhvatiti javnim putevima, a i istraživanjem je teško pronaći neko pravilo. Ipak, taj i takav zatvoreni krug ima jednu slabu tačku – javni i privatni govor. Nešto, ipak, mora da se kaže jer tek je ćutanje sumnjivo i indikativno. Zato ljudi, ipak, govore.

Ali ljudi koji vladaju opštim jezikom svakodnevice zapravo nemaju šta da kažu jer bez tržišne komparacije oni nemaju ni rečnik, ni svest o svom društvenom postojanju. Oni se zato koriste tuđim rečnikom. Rečnikom onih koji imaju malo ili mnogo manje od njih i koji time imaju realnije pravo da se bune. Jezikom motivisanih kritičara.

Kada se govori o siromaštvu, obično se govori o ekstremima, bilo gradskim bilo seoskim. Ali mimo izuzetaka, nameće nam se ideja da smo svi više-manje u istom košu sredine. Da li smo stvarno baš svi u istom košu ili ispod onih što dominiraju dvostrukim rečnikom svakodnevice postoje nezasluženo siromašni? Sakriveni, kao Pepeljuga pod koritom, ispod onih koji imaju malo više para za malo bolja pića, automobil i nekretninu više? Zar ne postoji suštinska razlika između onih koji imaju dva stana i onih koji u zrelim godinama žive kao podstanari ili, još gore, s roditeljima?

Koliko god gledali naše medije, a i filmove, tu razliku nećemo naći. Ona je nevažna u poređenju sa „imeperijom tajkuna“, i navodno je zaostavština prethodnih režima. Možda tzv. obični građani i imaju pravo da tako misle. Ali, neobični građani koji se bave medijima ili umetnošću (filmom, na primer) ne bi smeli da imaju ni moralno, a još manje profesionalno pravo da razmišljaju na taj način. Oni su dužni da se bave kulturnim nijansama, sitnim razlikima i krupnim konotacijama u kojima se ogleda stvarnost.

To zna svako ko pripada skrivenoj klasi onih što su se školovali za bilo kakvu predstavljačku delatnost. Kada bi se precizno i detaljno sabrali svi koji rade na televizijama i radijima, u novinama i izdavaštvu, u advertajzingu ili javnom oglašavanju, a i svi oni koji se bave starijim umetnostima, videli bismo da njih ima toliko da u jednoj maloj državi oni mogu da budu entitet za sebe, tj. da ih nije mnogo manje od onih koji bi trebalo da budu njihova glavna publika.

Izbegavajući razmišljanje o sebi, takvi kreativci stvaraju promašenu sliku stvarnosti. Ne samo zato što je svaki subjekat sastavni deo stvarnosti, već zato što subjekata u našim medija ima tako mnogo da oni predstavljaju objektivnu klasnu moć. Ali te klase nema u vestima, nema u dizajnu, nema na slikama, nema u filmovima.

Kako, na primer, iko ko je zaposlen na RTS-u može da se bavi problemom nezaposlenosti ako prvo ne rastumači istoriju svoje zaposlenosti? Kako neko sa B92 može da se bavi traganjem za saučesnicima u ubistvu premijera ako ne objasni ulogu sopstvene medijske kuće u njegovoj vladavini? Kako agencije mogu da reklamiraju proizvod ako ne zavise od njegove prodaje? Kako novine mogu da se nazovu nezavisnim ako pišu isto što i sve druge novine? Kako Beta i Tanjug mogu da se nazovu objektivnim ako niko ne ispituje njihov izvor i selekciju?

Kako reditelji mogu da se bave srpskom krizom ako ne rastumače kako su došli do para za film? Kako studenti dramaturgije mogu da tumače Ibzena ako na rastumače odakle im novac ili veza za upis na Akademiju?

Kako kulturolozi masovnih medija mogu da se bave kulturnim fenomenima ako se ne bave fenomenom sopstvenog postojanja u nekulturnoj zemlji?

Kako slikari mogu da se bave apstrakcijom ako je ne uporede sa smislom svojih izložbi? Kako rokeri mogu da mrze sistem, a da istovremeno budu na televiziji?

Bez ozbiljnog odgovara na ova pitanja, svaka od pomenutih delatnosti obesmišljava se i prestaje da bude funkcionalna; pa ipak, subjekti tih delatnosti ostaju da dominaraju medijima, odnosno jezikom svakodnevice, tako što koriste rečnik onih koji imaju šta da kažu i o sebi i o drugima.

A ko su oni koji imaju šta da kažu? To je suštinsko pitanje.

Koliko je onih koji imaju šta da kažu, to ne znamo. Ali znamo da niko putem medija i ne pokušava da ih sazove niti prebroji.

Takav saziv je, po svoj prilici, nemoguć. Ali nije nemoguće loviti lovatore u finansijskim greškama, pratiti privilegovane u nesvesnom govoru, otkrivati kontradikcije u nametnutim slikama; ispitivati zaposlenost onih koji izveštavaju o nezaposlenosti, ispitati avangardnost onih čiji rad počiva na nasledstvu, posumnjati u pesimizam onih koji vladaju fondovima.

 Moguće je posumnjati u antikomunizam usred komunizma, u antikapitalizam unutar šoping-molova, u antiglobalizam onih što stalno putuju. Takođe, moguće je posumnjati u nacionalizam onih čija se deca školuju u inostranstvu, u patriotizam onih koji su tamo daleko, u nezavisnost onih kojima jedan poziv menja sve, u nostalgiju onih što se voze metroima.

Kao što je moguće posumnjati u čist račun onih gazda koje zatvaraju kafiće kad je najviše gostiju, ili u postojanost novinskih agencija nedodirnutih čak i posle ubistva demokratskog premijera.

Zašto ne posumnjati u prozapadnost srpskog Glasa Amerike, kao i u proistočnost rusofila? U snagu tajkuna sa Dedinja u bekstvu ili u pritvoru, u inteligenciju kruga dvojke koja ne može da iznedri nijednu svetski slavnu ličnost. Zašto ne posumnjati i u pozive na složnost onih koji se štite od zakona ili pozive na legalizam onih koji su neobavešteni.

Šta fali sumnji u getoiziranost Novog Beograda, u arhitekturu starog, u ekologiju rečnih alasa i urbanost starogradskih pesnika; u gospodstvo tamburaša, u varvarizam narodnjaka; u ničeanstvo ćelavih monarhista, fudbalsku strast liberalnih demokrata, u srpsku predratnu nevinost, kao i u posleratno disidenstvo; u književnost Kluba književnika, doktorate Akademije nauka, u drugarstvo sportista k’o bisera rasutih po celom svetu, u muziku svetskih putnika koji nikako da odu iz Bakićeve ulice.

Da li smo nabrojali sve društvene grupe u Srbiji, poput nekog TV dnevnika? Ili smo, pak, nabrojali sve vidove ispoljavanja jedne te iste grupe? Jedne te iste grupe koja medijski pliva kroz sve pomenute jezičke prostore? Ako je ovo drugo, šta onda?

Nije stvar u tome da vladajuću grupu treba uništiti, već da i ostale slojeve treba učiniti vidljivim. Reč je o onim slojevima koji imaju šta da kritikuju i protiv čega da se bune, a kojih nema u medijima, tj. nema ih u predstavljenoj stvarnosti. Naravno, nema ih ni u jeziku.

Kako se to radi?

Zatvoreni krug domaćeg rečnika može da se promeni samo iz centra. Nije, dakle, reč o apsolutnom trijumfu, reč je o malim unutrašnjim promenama. One možda neće doneti bolje sutra, ali će doneti različitost i pluralizam u svakodnevni jezik.

Nekome se sve ovo može učiniti idealistično, ali ovde se uopšte ne radi o potrazi za idealnim rešenjima, već o želji za pravom na javni glas. I o želji za pravom na javni identitet grupe koja ne postoji u domaćem jeziku zato što joj je vladajuća grupa uzela reč iz usta: u kafani, na demonstracijama, u školi, na dečjem igralištu; i hvali se njome, kao Rostanov De Noivilet poezijom svog učitelja De Beržeraka. Ali promena je moguća, jer ona se ne vrši na vrhu. Promene centra ne dešavaju se tamo gore, niti svugde unaokolo – one se zbivaju baš ovde, oči u oči. Samo se ovde De Noivileti plaše nas jer samo oči u oči može da se vidi ko je učitelj, a ko učenik. Sve ostalo je skretanje pogleda, osnovna osobina srpskih medija.

Dok se ne dese ta mala ispitivanja i te male promene u govornoj svesti, gotovo da nećemo ni znati da li bolja grupa uopšte postoji, a to je upravo i cilj privilegovanih: da nas drže u uverenju da smo mi i oni ista grupa.

Ali, ako se ispostavi da Sirano ne postoji, onda sve ovo zaboravite! To znači da je sve OK; živimo u renesansi, a ja sam Don Kihot!