Srbija do Tokija!

Originalni naslov: Tôkyô sonata
Scenario: Max Mannix, K. Kurosawa, Sachiko Tanaka
Uloge: Teruyuki Kagawa, Kyoko Koizumi, Yu Koyanagi, Kai Inowaki...
Žanr: Drama
Trajanje: 119 min
Proizvodnja: Japan, 2008.

Ekonomska kriza. Otpuštanje viška radne snage. Beskrajni redovi pred šalterima Biroa za zapošljavanje. Nekadašnji šefovi sada rade kao noćni čuvari ili čistači u megamarketima. Ljudi u finim odelima stoje pred kazanom hrane za sirotinju. Poljuljan očinski autoritet. Kriza vrednosti. Mladići odlaze da se bore u osvajačkim ratovima za račun Amerike...

Srbija sutra? Japan danas.

Kiyoshi Kurosawa (nije rođak Akire) i do sada se bavio apokaliptičkom tematikom. Negde je ona imala moralno-psihološko lice (kao u horor trileru Cure, 1997), negde ekološko-mističko (kao u drami sa elementima fantastike Charisma, 2000), a negde horor-egzistencijalističko (kao u SF hororu Pulse, 2001; prikazan na Festu). Ovog puta Kurosawa, bar privremeno, napušta žanr, i u okvirima realističke drame prikazuje jednu nespektakularnu, mirnu apokalipsu.

U Tokijskoj sonati, a naročito u njenoj superiornoj prvoj polovini, reditelj na suptilan, gotovo distanciran način opisuje kataklizmu današnjeg Japana na svim nivoima, bez posezanja za senzacionalnim prizorima. Naprotiv, najveća jeza sastoji se u slikama i situacijama koje smo svi već prihvatili kao normalne. Apokalipsa je već tu, ali ne u vidu naglog katastrofičnog preokreta, već pre kao pošast koja postepeno nagriza iznutra.

Porodica je trula jer je otac, kao stub patrijarhalnog društva, truo. Ovaj crvotočni stub oličava Ryuhei Sasaki (Teruyuki Kagawa), službenik koji ostane bez posla kada Kinezi ponude preseljenje administracije njegove firme na svoj teren, gde će tri Kineza raditi za novac koji se u Japanu daje za jednog zaposlenog. On je posramljen, i ne usuđuje se da ženi prizna da je otpušten. Umesto toga, nastavlja da odlazi "na posao", a zapravo da obija pragove Biroa stojeći u redovima kao iz Srbije 1993. Na deprimirajućoj čistini gde se deli malo besplatne hrane ugroženima sreće poznanika, takođe otpuštenog i nesposobnog da ženi to prizna...

Svet koji Kiyoshi Kurosawa beleži zasnovan je na laži i hipokriziji: nastavnik kažnjava učenika što u učionicu unosi mangu, a ispostavi se da je i sâm viđen kako u metrou čita jednu, i to porno žanra; poslodavci na prvu priliku da uštede otpuštaju višedecenijske radnike uz par šturih i bezosećajnih reči; indiferentni šalteraš u Birou isto je toliko "human" kao i snimljeni glas "Izvinite što ste čekali" kojeg mehanički pušta; Ryuheijev poznanik ima mobilni podešen da zvoni svakih desetak minuta, kako bi ovaj mogao da pred svetom glumi poslovne razgovore; Ryuheijeva supruga je robotizovano-poslušna domaćica utonula u rutinu, ali i tinjajuću frustraciju jer je svi tretiraju kao krpu; stariji sin se prijavljuje u američku vojsku kako bi stekao njihovo državljanstvo, pošto u Japanu za sebe ne vidi perspektivu...

Jedini još neiskvaren lažima i nerealnim slikama o sebi i drugima jeste najmlađi sin, Kenji (Kai Inowaki), koji se protivno očevim pretnjama, potajno odaje poroku trošenja novca za užinu na - časove klavira. Njegova istrajnost da razvije svoj talenat usred tog fejk okruženja dovešće porodicu na okup, nakon brojnih komplikacija koje bi šteta bilo spojlovati ovde. Recimo samo da film u poslednjoj trećini doživi nekoliko krupnih preokreta koji donekle izbacuju iz balansa dotadašnje pomno izgrađen realizam i ubedljivost. Šteta je za rasklimavanje dotad čvrsto utemeljene konstrukcije koja pred kraj popusti pred deus ex machina upadima, bizarnostima, prenaglašenom grosteskom, humorom i patetikom, do tada zauzdanim.

Uprkos problematičnoj završnici, Tokijska sonata ostaje vredno i slikovito podsećanje da život nije nužno bolji tamo daleko, gde je standard jači, jer život utemeljen na lažima i neprepoznavanju ili zapostavljanju sopstvenih kvaliteta jednako je promašen tamo kao i ovde.