Pre istine

Četrdeset godina posle smrti velikana srpske kinematografije i jednog od osnivača kino kluba Beograd, njegovo ime poznatije je od čoveka iza tog imena - Kokan Rakonjac.

Reč je o reditelju koji je za osam godina svoje karijere snimio četiri kratka i  šest dugometražnih filmova. Njegove priče su centralni delovi omnibusa Grad i Kapi vode ratnici. Dva filma u kojima je učestvovao bila su zabranjivana: kratkometražni Zid  sklonjen je, a omnibus Grad  jedini je zvanično zabranjen film u istoriji Jugoslavije.

Oba ta filma su psihološke drame o tankoj granici između depresije i melaholije. One nam pružaju mogućnost da otuđenje modernog socijalističkog čoveka ne shvatimo samo kao društveni problem, već i kao poetsku estetizaciju urbanog razmišljanja i ponašanja.

Ali, najkontraverzniji filmovi Rakonjčevog opusa nalaze se van zabrana. Oni su tihim putevima sklonjeni iza paravana srpske scene. Filmovi Izdajnik, Klakson, Nemirni, Pre istine i Zazidan nikada nisu ni imali pravu distribuciju. Loše kopije ovih filmova, onda kao i danas, aktivno pripadaju samo domaćem piratskom kolekcionarstvu.

Da li je ovaj zaborav posledica Rakonjčeve političke ili društvene nepodobnosti? Ukoliko je reč o političkoj nepodobnosti, zašto njegovo delo nije revidirano u posttitoističkim režimima?

Odgovor moramo potražiti u drugoj verziji, onoj koja se ne tiče političara, koliko prijatelja i kolega, okoline u užem smislu. Taj odgovor, gle čuda, vidljivo je izrečen i u njegovim filmovima.

U Nemirnima, emotivni interes gradskog funkcionera uzrokuje ceo niz krivičnih incidenata, što dovodi do kolektivnog saučesništva i hapšenja krivo optužene provincijalke. Pre istine je priča o susretu bivšeg zatvorenika i njegovog zatvorskog kapoa, zatečenih u saznanju da je obojici dato da uživaju boemski prostor Beograda. U Klaksonu Rakonjac slika svim bojama društvenog spektra, a kroz preplitanje emotivnih i socijalnih želja grupe Beograđana na izletištu. U teskobnom Izdajniku depresivna scenografija Beograda pod okupacijom, istovetna je ikonografiji Beograda 60-ih.

Kokan Rakonjac je bio, čini se, svesni paranoik. Teorija zavere ključni je pojam njegovog dela, ali šta taj pojam tačno znači unutar njegove poetike?

U svim ovim filmovima, Kokan Rakonjac se bavi mikrosocijalnim odnosima domaće sredine, razotkrivajući činjenicu da politika nikada nije bila kulturološko merilo ovih prostora. Prikazujući i analizirajući ono što se dešavalo iza ponuđenih zavesa domaće propagande, Rakonjac je razotkrivao pozadinu prvilegovanih klasa u Srbiji, sa tezom da srpska ideologija ne postoji.

Svi ovi filmovi navode nas na zaključak da je polarizacija na propagandni (vladajući) i disidentski (marginalni) kult u Srbiji nameštena da bi privilegovani centar lako mogao za sebe da licencira svaku klasnu detekciju – kritikujući propagandiste, izmišljenog neprijatelja i time lobirajući autorsko pravo na svaki kritički izraz u ovdašnjoj kulturi.

Takvom eskivažom, domaći centar izbegao je poziciju predmeta kritike.

Zato Rakonjac otkriva građansku klasu kroz urbani dizajn, dizajn koji je samo on uspeo da uhvati srpskom kamerom. Polazeći od ideje da urbani mentalitet ne znači ljubav prema gradu, već naprotiv, liberalnu mogućnost da se sopstveni grad mrzi, Rakonjac mrzi Beograd i upravo iz tog osećanja podiže ga na pijedestal prave metropole.

Filmovi Kokana Rakonjca nisu toliko o revoluciji koliko su ZA revoluciju. Razotkrivajući lažne demonstracije srpskog društva, on, koji 70-te nije dočekao, ispostavlja se kao jedini pravi šezdesetosmaš našeg filma, primer onog što je revolucija trebalo da bude - borba za više stanje svesti, a ne ideološki trezor bivših i sadašnjih članova Socijalističke omladine. A to je upravo i tema cele psihodelične revolucije, sumnja u ono što su kapi, vode i ratnici sveta kojim smo vaspitani.

No Passaran!