“Moja si i sebe gleda dok se pretvara. On bi želeo biti ta devojka. On bi želeo da ga vole drugovi“ – siže je verovatno najneobičnije recenzije do sada objavljene na Popboksu
Jednom, ne tako davno, u dalekoj i velikoj zemlji živeo je jedan nesrećni dečak. Iako je bio povučen i miran, jako ga je opsedala smrt. Često je mogao da oseti strah i nemoć zaglavljene u ostarelom telu, i to ga je uznemiravalo. Nadao se da će neko brinuti o njemu nakon što umre, plašio se odlaska u krevet i zlih duhova koji bi se mogli pojaviti u snu.
"Kome ću da pružim ruku da je pridrži?", pitao bi se tada uplašenim, skoro plačnim glasom. "Kada umrem, da li ću nestati?"
Drugo pitanje ga je najduže progonilo, i nijedan odgovor nije mogao da ga zadovolji. Bio je ubeđen da će jednog dana, kada odraste, biti predivna žena. Zadivljujućom snagom je ulagao u svoju veru, i tako se potpuno predao ovom ubeđenju.
Pisao je priče u kojima bi njegov lik imao telo žene, pune razmišljanjima o lepoti, patnji i zadovoljstvima. Bio je svestan da je to još uvek daleki drugi svet, da je ovde i sada još uvek dečak.
Želeo je novi život, a plašeći se da je za novi život neophodno okončati ovaj u kojem je bio zatočen, svakog dana tražio je oproštaj od svojih misli. Sutradan bi se opet budio tužan i tako u krug. Toliko je bio usamljen u krevetu, tokom beskrajnih noći u kojima ga je plašio mrak, da je poneku misao pretvarao u sestru i onda bi pričao sa njom. To bi obično trajalo do pobede sna, i još jednog dana odlaganja velike odluke, ili bar istine.
"Šta mogu da učinim uopšte?", ujutru bi se pitao ispred ogledala.
Voleo je da menja boju kose i često bi dodavao svojoj dugačkoj kosi pramenove devojaka i žena kojima se divio. Često se zaljubljivao u Onu koja bi bila iza ogledala, i tada bi plesao, pun i ljubavi i ekstaze. U sumrak, kada bi odraz u ogledalu polako postajao senka, njega bi ponovo ophrvali stari strahovi.
Pa ipak, i dalje je disao, što mu je bio jedan dovoljan, ali neophodan dokaz da je živ. Ali, da li je ovo značilo da je nailazio na utehu?
Noći su bile hladne, i često je drhtao grejući se samo uspomenama. Sećao se jednog sna posebno dobro. Nalazio se na nečijoj sahrani, sveštenik je govorio razne stvari, spominjao je Boga, neko mu je bio poslat, toga se jasno sećao, neko je konačno bio slobodan. Uvek ga je ta reč na neki poseban način uznemiravala, a kada je čuo i slova svog imena probudio se.
Često je sanjao ovaj san, kratak, uvek identičan i uvek naglo prekinut. Koliko je to imalo veze sa njegovim budućim životom? Niko nije mogao pouzdano da mu odgovori.
Niko nije mogao pouzdano da mi odgovori šta se kasnije desilo dečaku. Jedini ko ga se sećao posle toliko godina, bio je jedan starac koji je prstom pokazao na pticu koja je u tom trenutku kružila sama na nebu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.