Imao sam strašnog petla

Scenario: Srđan Šarenac
Učestvuju: Zoran Janković, Dragan Janković, Dragoljub Janković
Žanr: dokumentarni
Trajanje: 83 min
Proizvodnja: Francuska/Srbija/Hrvatska, 2010.

Dokumentarni film Selo bez žena vodi nas u Zabrđe, srpsko planinsko selo u kom živi osam stanovnika, muškaraca koji su, što bi rekao najmlađi od trojice glavnih junaka, braće Janković, Rodoljub, „nijedan neoženjen“.

Šarenac svojim junacima prilazi blagonaklono kao komičnim figurama pritiskajući nekoliko komediografskih tačaka u njihovoj nezavidnoj poziciji: podela uloga u tročlanoj porodici u kojoj svaki od braće uzima neku od uloga u tradicionalnom domaćinstvu sa kojom se saživljava iako po malo i sam shvata da mu je baš ta uloga nepravedno dodeljena jer zapravo sva trojica plediraju na jednu te istu ulogu – neženje koji treba da pronađe ženu i sa njom zasnuje svoju porodicu; zatim potreba za dokazivanjem muškosti i kompenzacija u vidu slika supermodela na zidovima; kontrast između seoskih prizora, neuglednog kućerka i dokazivanja ovih muškaraca među muralima od masnog papira iz Plejboja i požutelih kalendara; i naposletku po ugledu na Kusturicu, po malo iskrivljen pogled na selo kao na dobroćudnu menažeriju u kojoj svako živinče (poseban akcenat je na petlu), daje priči tragikomičan ton, kao da ovo životinjsko carstvo upućuje junacima upitan pogled.

U nekoj od ovih ravni, Šarenac neštedimice koristi zatečene kontraste (livada- Plejboj; sirotinjska soba – supermodeli na zidovima itd), pretvarajući ih u maniristički ukras i poštapalicu koji vremenom gubi na komici i značenju. Daleko su suptilnije razvijeni krupni motivi pred kojima ova ukrasna komika, kako film odmiče, odlazi u drugi plan puštajući junake da se razviju iz svojih za film potenciranih uloga.

Na početku filma zatičemo podelu uloga po kojoj najmlađi Rodoljub obavlja sve „ženske“ poslove žaleći se usput na aljkavost druge dvojice, Dragan, po svojoj stidljivosti i pokornosti odlukama najstarijeg brata, dobija ulogu deteta, a Zoran, po insistiranju da je on taj koji treba da se ženi, dok je na braći da se povinuju i, ako treba, odreknu seoskog imanja koje će biti prilagođeno nevesti, predstavlja glavu porodice. Ova naizgled kompaktna dinamika, vremenom se menja pod teretom Zoranove odluke da oženi Albanku što ga uvodi u džunglu birokratije (vađenje dokumenata, potraga za kontaktima, učlanjivanje u društvo srpsko-albanskog prjateljstva Raška itd).

Podela uloga u kući Jankovića polako popušta, pa svaki od braće, prvobitno prikazanih kao zapete puške čiji je jedini problem pronalaženje boljih polovina, izlazi sa svojim pojedinačnim stavovima, odlukama i namerama. Na ovaj način, kroz Zoranovo razočaravajuće iskustvo na igranci koju organizuje društvo Raška, a koja prerasta baš u ono što je provodadžijama rekao da izričito ne želi, u „zajebanciju“ i ujedno karikaturu ideje o zajedništvu, razmeni i prijateljstvu između dva naroda koje Raška propagira, Rodoljubovo sve okorelije protivljenje albanskoj nevesti i Draganovu ni malo dečju konstataciju „Jeben je ovaj život“, Selo bez žena poprima opor ton, a tri brata po dilemama, guberima po kojima mogu da se pruže, želji za bekstvom, rešenjem, obračunom, postaju daleko bliži gledaocu koji ih je isprva video kao simpatične komične nesrećnike.

Splet melanholije, komike i tihe drame koja ne zalazi u patetiku o usamljenom seoskom životu oličen je i u muzičkim temama kompozitora Dejana Pejovića: harmonika taman zanese u veselje, ali kolo paraju komične drombulje pa od sveg veselja na kraju ostaje zvuk melanholične trube da doziva preko brda. Naposletku, u slici starca koji nožem skida slojeve mrtvog tkiva sa okorelih dlanova, Selo bez žena nas ostavlja sa upečatljivom slikom Srbije koja se, na margini povučenoj u Šarenčevom filmu, pokazuje kakva jeste, bez trunke šminke i doterivanja.