Tatin sin

Originalni naziv: Thor
Scenario: Ashley Miller, Zack Stentz, Don Payne, J. Michael Straczynski, Mark Protosevich    (prema stripu Stana Leeja, Larryja Liebera i Jacka Kirbyja)
Uloge: Chris Hemsworth, Natalie Portman, Tom Hiddleston, Anthony Hopkins, Stellan Skarsgård
Žanr: akcija, avantura
Trajanje: 114 min
Proizvodnja: SAD, 2011.

Kao i naslovni junak Green Horneta, Thor ima sve. Kao sin kralja i prestolonaslednik, pun je sebe i samoživ u ostvarivanju svojih namera i želja. Ako je Green Hornet imao Setha Rogena koji je svojom filmskom personom junaku doneo oreol šeprtlje, načinivši od njega pogubljenog i simpatičnog lika što nadomešćuje pomenute mane, Thor je naprosto neustrašiv i silan borac plavušan. Ako su ovo neke od karakterisitka koje su vam drage ili za kojima žudite, nećete imati problema da se poistovetite sa junacima novog filma Tor, te će vam njihove avanture možda i biti interesantne. Ako, nasuprot tome, ne možete da se saživite sa hrabrim, ali nepromišljenim i žestokim, ili ti bahatim junakom, priča o njegovoj spoznaji prave snage koja leži u promišljenosti i mudrosti biće vam prilično jalova. Što se tiče likova, slabo čega drugog ima.

Ono drugo što nudi ovaj film jeste pompezna scenografija vanvremenskog kraljevstva, ostvarena na raskrsnici srednjevekovnih vitezova i svemirske epopeje. Deluje da je upravo orkestracija ovog segmenta razlog zašto je kao reditelj filmske verzije ovog stripa unajmljen Kenneth Branagh, prepoznatljiv kao reditelj kostimiranih ekranizacija. Praksa unajmljivanja reditelja koji projektu mogu doneti specifičan izgled i obezbediti serioznu podršku dramskim sekiracijama superjunaka, odraz je težnje za prestižom i ozbiljnosti tretmana ovim letnjim blockbusterima.

Ovakvi filmovi najčešće nude psihološki izmučene junake koji pokušavaju da izađu na kraj sa teretom sopstvene moći. Tako, pored očekivanih akcionih scena, dobijamo brojne dramatične, ponekad i komične, momente previranja glavnih likova. Specifičan stepen uber serioznosti ovi momenti dostigli su u scenama sumnje i patnje Batmana u Mračnom Vitezu. Seriozni tretman može da proizvede pozitivne kritike, što potencijalno uvećeva ciljanu publiku, koju u osnovi čine muškarci od petnaest od trideset godina. Ako se povećaju šanse da film postane pravi događaj sezone, on tada dobija širi društveni značaj i zauzima značajno mesto u savremenoj popularnoj kulturi, što povratno obezbeđuje ogroman profit. Takav je bio slučaj sa Mračnim Vitezom, i u manjoj meri sa Iron Manom.

Ovakva strategija pokazala se kao dobra praksa. Zapravo čitav talas ekranizacija stripova sa superjunacima započet je na ovaj način. Već više od deset godina ovaj produkcioni trend opstaje, a najdominantiji filmovi/serijali koji su i započeli trend, svakako su X Men, Spajdermen i Betmen. Sva tri prva filma potpisuju tada nadolazeći reditelji koji su se pozicionirali nezavisnim produkcijama koje su postigle veliki uspeh i momentalno stekle status kultnih filmova, što je rediteljima otvorilo vrata ka vrhunskim holivudskim projektima. Radi se o rediteljima Brianu Singeru i Christopheru Nolanu, koji potpisuju filmove iz serijala X Men i Betmena, a nešto pre, filmove Dežurni Krivci i Memento. Sam Raimi, reditelj Spajdermena svoj status kultnog reditelja izgradio je prvobitno na filmovima koji su specifična mešavina horora i komedije, a potom na ozbiljnim krimi filmovima. Poslednjih godina, praksa se ponovo pokazala uspešnom neobičnim izborom reditelja Jona Favreaua za Iron Mana. Negde na tom tragu, stoji unajmljivanje reditelja poput Gavina Hooda za Volverina i Kennetha Brane za Tora.

Narativna šema Tora, kao i većine pomenutih filmova, skrojena je tako da obuhvati moralnu dilemu junaka, ljubavnu romansu, nekoliko borbi i par poruka jasno određenih trenutnom društvenom i političkom klimom, koja u ovom slučaju podrazumeva pacifističke ideje umirovljenja militantnih senitimenata zarad spoznaje ličnih nedostataka, te značaja mudrosti i strpljenja. Ako na političko kulturnoj mapi američkog društva ove ideje i teme i rezoniraju kao značajni problemi, a njihovo pomirenje na imaginaranom nivou u okviru filma ima smisla, nekako je teško odvojiti se od utiska da se radi o dosadnim i nekako beskrvnim filmovima.

Pored nezanimljive priče, dobijamo i nezanimljive akcione scene, gde su borbe najčešće potpuno iseckane i nerazaznatljive. Ostale scene zasnivaju se na naglašeno krupnim kadrovima, koji pucaju od dramatičnih izraza lica, a iole zanimljivije postavljenu scenu koja podrazumeva orkestraciju nekoliko likova vrlo je teško videti, kao i bar po koji kadar u kome se nalazi više od jedne osobe koja u njemu nešto radi. Ovako, jedino se možemo radovati po kojem uvodnom totalu upečatljive vizuelnosti. U Toru toga, bar donekle ima.