Društveni eksperiment

Režija: Kevin Macdonald
Naslov originala: Life in a day
Trajanje: 95 minuta
Proizvodnja: SAD, 2011.

 
Reč je o visokobudžetnom dokumentarcu, u produkciji Ridlija Skota, u režiji Kevina Mekdonalda i mnogobrojnih vlasnika kamere iz celog sveta, koji su putem konkursa raspisanog na you tube-u, poslali svoje snimljene i režirane odgovore na pitanje - kako za njih izgleda jedan dan njihovog života?

Odgovori na ovo pitanje se brzom smenom inserata, ređaju jedan za drugim: ponosni vozač Lambordžinija, majka koja budi tinejdžersku decu, azijski biciklista koji sanja o ujedinjenju Severne i Južne Koreje, afganistanske karatiskinje na treningu, manufakturni proces afričkih žena, irsko penzionersko venčanje, srčani bolesnik posle operacije, slobodno vreme radnice u američkom restoranu, pijani slavljenik u parku...

Gomila običnih i neobičnih situacija nije dovoljna da ukaže na neku konkretnu ideju koja objedinjuje ove inserte. Ipak, oni nam precizno govore koliki su dometi ovih entuzijasta, pozvanih od strane vrhunskih profesionalaca na „ulični“ izazov. Jer, za razliku od ostalih amaterskih klipova sa you tube-a, ovi snimci iskazuju zvaničnu ambiciju njihovih autora za participacijom u vrhunskoj filmskoj produkciji. Baš zato ovde za nekvalitet nema mnogo opravdanja. Ali, ako je film loš, to ne znači da kao eksperiment nije uspeo. Zato što on možda govori predvidljivu, ali korisnu misao - da amateri nemaju pojma!? 

I zato, ako ovaj film podcenimo kao umetničko delo, automatski ga vrednujemo kao društveni eksperiment. Šta amateri praktično znaju o filmu? To možemo videti kada ih pozovemo da javno nastupe kao autori, pod svojom odgovornošću. Šta se dešava kada se publici uskrati opravdanje da su „samo obični posmatrači“, izgovor koji koriste svaki put kada ih uhvatimo u nepoznavanju materije.

Upravo se o tome radi kada govorimo o globalnim masovnim medijima, sve bliži konceptu dokumentarnosti i reality show-a. To je budućnost u kojoj i publika i umetnici učestvuju u javnom nastupu, deleći zajednički scenski prostor. A trenutak kada auditorijum izađe iz anonimnosti takođe je trenutak u kojem umetnici sa scene stupaju u otvorenu komparaciju svog talenta sa talentom publike. Baš to je problem onih kultura kojima nedostaje afirmacija tržišta, kakve su npr. balkanske umetničke sredine. To su prostori u kojim preovlađuju crne teme, dežurna kritika i repetativna žalopojka, na čelu sa filmovima u kojima autori, podcenjući simbolički značaj svojih profesija, ne dozvoljaju publici da se sa njima uporedi. Na taj način zadržavaju mogućnost da i sami pobegnu na sedišta u slučaju neuspeha.

Zanimljivo je da „Life in a day“ počinje i završava sa noćnim sekvencama, koje su ujedno i najupečatljivije u celom filmu. Da li producenti žele da nam poruče da je dan ametersko, a noć profesionalno umetničko vreme? Mislim da o ovoj tezi vredi razmišljati. Sturm und Drang?!