Ladytron su uvek bili mračni. Ledeni. Robotizovani. Ne brinite, i dalje su takvi. Ako vam je potreban album za bedak-raspoloženja, ovo je vaš album meseca, možda i godine
Razgovor sa sveznalicama je često zamarajući. Ustvari, uvek. Sveznalice zadužene za rock&pop muziku su moja specijalnost, jer volim da se nasmejem.
Naime, kad počne beskrajna tirada puna opštih mesta i klišea (ko je najbolji, najgori, beskrajne top liste), mom veselju nema kraja. Jedno od tih mesta je navodno opštepoznata činjenica da su
80-te najgora dekada za muziku.
OK, bilo je tu svačega, ali ipak... Ono što se meni dopada je činjenica da je to bilo veoma zdrava dekada u nečem veoma bitnom: grupe su trajale tačno onoliko koliko su nam bile potrebne.
Zamislite, molim vas, da su i danas aktivni
Kajagogo ili
Sigue Sigue Sputnik (enigma opstanka
Duran Duran spada u teren paranormalnog). Izdaš jedan neuspešan album ili singl, pokret kome si pripadao upravo je saznao da je demode - i, kraj. Pakuj kofere, pokupi poslednji ček i zatvori vrata za sobom. Publika traži nova lica dok se boja na tvojim plakatima još nije ni osušila.
Danas nije tako. Već odavno neki likovi traju duže nego što je ukusno. Takva opasnost je postojala i za
Ladytron. Pokret čiji su bili pioniri, electroclash, je naravno nestao i povukao za sobom na dno neka imena sa scene.
Pred ovim bendom je stajalo pitanje: šta dalje? Nestati ili opstati?
Možda su seli pred njihove omiljene Apple računare i postavili mu isto pitanje. Kompjuter je odgovorio možda i ovako: gitare su opet u modi, pogledaj sve te Franze, Killerse, Caisere, Hivese, šta ste vi lošiji od njih?!
I bi tako. Gitare su ubačene. I još ponešto.
Volite li gotiku?
Ladytron su uvek bili mračni. Ledeni. Robotizovani. Ne brinite, i dalje su takvi. Ako vam je potreban album za bedak-raspoloženja, ovo je vaš album meseca, možda i godine. Sledeća asocijacija:
Witching Hour je za Ladytron ono što je 1993.
Songs of Faith and Devotion bio za
Depeche Mode. Taj isti pokušaj da se napravi nešto novo, ali i dalje prepoznatljivo - sa rock elementima. Depeche Mode se nisu dugo zadržali na tom konceptu. Za Ladytron nisam siguran.
Zašto to kažem? Nazad nema povratka, jer je temo praznina. Znači, mora se napred. Zato ovaj album razumite kao prvi korak u tom smeru. Tako ćemo svi zažmuriti na jednoličnost pesama, monotoniju vokala i ritam-mašina, na mešavinu starog Ladytrona koji se bori sa novim Ladytronom. Dobre pesme kao High Rise, Sugar ili Last One Standing su oličenje novog Ladytrona. Na stari podseća Destroy Everything You Touch, npr.
Problem je što je promena jasna, kao i njihova želja, ali ona nije do kraja sprovedena. I tako su mnoge pesme, kao i album u celini, izgubili na upečatljivosti i raznolikosti.
Spotovi su fenomenalni, što je još jedan dokaz velike nade koje se polažu u ovaj album. Kako god, sledeći album, će biti onaj presudni za njih. On će pokazati da li će se popeti na vrh stepenica koje su sebi zacrtali ili će se sapleti o neki loše sagrađeni i klimav stepenik.
Ovom albumu je malo nedostajalo da bude taj stepenik, ali na sreću nije. Nije ni onaj koji će ih odvesti do vrha, takođe.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.