Ujednačen, poletan, energičan, inovativan, bez praznog hoda i bespotrebnog afektiranja. Koreni su NYC scena sa početka 80-ih: Ramones, Blondie i naravno Talking Heads – dovoljno je jednom čuti na izgled lenjo pevanje Aleca Ounswortha i zameniti ga glasom Davida Byrnea
Svako ko iskreno uživa u muzici stalno je u potrazi za albumom koji će mu promeniti život. Koliko je muzika u stanju to da uradi otvara neku drugu priču, ali velika očekivanja su uvek prisutna.
Bez želje da se osvrćem na nekakvo opšte stanje u muzici/svetu/univerzumu, bojim se da nam novi milenijum nije doneo bog-zna-kakve
life-altering albume. Da li, na primer, odluka
White Stripes da snime album na analognim uređajima predstavlja nešto više od reciklaže, a pozeraj
Franz Ferdinanda bilo šta suštinski novo?
Istovremeno, medijska mašinerija ima potrebu da svaki novi bend, koji iole obećava, proglasi za onaj koji će spasiti muziku! U skladu sa tim, nije retka pojava da imamo takve mesijanske najave od novinara koji su se dočepali demo snimaka tek oformljenih bendova.
Simpatična grupa entuzijasta nije čekala dugo da bude otkrivena: rešeni da svet sazna za njih pošto-poto, izdali su album u sopstvenoj režiji. Ovaj samizdat je razgrabljen odmah po pojavljivanju, omogućivši bendu da dosegne tiraž od 40.000 primeraka – veoma respektabilno za indie bend, bez ikakve pomoći major ili nezavisne etikete.
Različiti webzini su ih zatim uzeli pod svoje, proglašavajući ih novom velikom nadom. Sa razlogom: CYHSY su snimili album koji ima sve elemente da bude ocenjen kao odličan.
Ujednačen, poletan, energičan, inovativan, bez praznog hoda i bespotrebnog afektiranja. Koreni su NYC scena sa početka 80-ih: Ramones, Blondie i naravno Talking Heads – dovoljno je jednom čuti na izgled lenjo pevanje Aleca Ounswortha i zameniti ga glasom Davida Byrnea.
U uvodnoj numeri Clap Your Hands, natpevavanju/poskočici u formi pitanja i odgovora, onaj odgovor koji se nudi - neizbežno clap your hands - je rešenje svih životnih problema. Ali, nemojte pomisliti da su CYHSY frivolni: u sledećoj pesmi Let The Cool Godess Rust Away, Alec već mora da prizna „it will be a long hard road“.
Ono što sledi su dinamične i na momente prljave gitare, britka ritam sekcija i poneki dozirani ksilofon, daire ili klavijature da začine celu stvar. U poslovično nezainteresovanom, cool maniru CYHSY pričaju priče o slavi koju, btw, nisu još ni iskusili ( Details of The War) i već ironično tretiraju svoju buduću poziciju („ You look like David Bowie, but you've nothing new to show me“ u Over and Over Again(Lost and Found) – sa obzirom da su iz Njujorka, sarkazma im nikad ne fali.
Ali ne brinite, CYHSY umeju da prepoznaju i životnu radost i potpuno joj se prepuste (Is This Love?).
Iako nemaju iluzija, CYHSY su uspeli da snime album koji zrači optimizmom, ma kako to otrcano zvučalo. Koji će vam povratiti veru u muziku, ako ste je izgubili, možda baš zbog toga što sve što čujete zvuči kao nešto što je već negde odsvirano.
Pitanje na koje svi čekaju odgovor - da li će bend dogurati tako daleko kako im svi predviđaju, sasvim je druga stvar, na neki način potpuno irelevantna. Ali, ono što se mora priznati je da je ovo veoma dobar početak.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.