Godine erozije i banalizacije, uz ogromnu pomoć mode, učinile su svoje: rock ‘n' roll kao način života danas je najčešće trivijalni anahronizam kojem nedostaje sadržine
Mimo uvreženih tokova današnje muzike deluje
Julian Cope, koji je tokom svoje živopisne karijere činio mnoge stvari koje rock muzičari često rade, a obavio i neke za njih veoma neobične (npr. napisao dve knjige o
praistorijskim spomenicima).
Kao već iskusan muzičar sa rasformiranim bendom (The Teardrop Explodes) i dugim nizom acid tripova iza sebe, otkrio je literarne bujice
Lestera Bangsa i
Johna Sinclaira, i kockice njegovih fascinacija Jimom Morrisonom, Scottom Walkerom, Iggyjem Popom, Slyem Stoneom... počele su da se slažu u njemu sasvim logičan mozaik kreativnog osveženja. Rock ‘n' roll je, zaključio je Cope, način života. Veliki rock muzičari su šamani. Rock muzika je prava stvar, sredstvo za mistično povez ivan je Pesnika sa Zemljom i publikom.
Racionalne ograde pop skeptika nemaju ozbiljnije šanse u susretu sa gnostičkim rock ‘n' rollom kakav donose njegova dva dupla (premda, što se same minutaže tiče, adekvatna za po jedan CD) albuma sa različitih krajeva 2005: razbarušena mešavina distorziranih rokačina i moćnih balada
Citizen Cain'd (januar) i profeministička rock gozba
Dark Orgasm(novembar).
U pogledu suve tehnike, Cope je na ovim albumima daleko od inovatora, naprotiv. The Doors, The Stooges, Patti Smith, Lou Reed,
Neil Young,
Nirvana... Uticaji su izvanredno transparentni i sam Cope rado govori o njima. Upliv Nirvane karakterističan je za
Dark Orgasm (
She's Got a Ring on Her Finger (& Another One through Her Nose), Nothing to Lose Except My Mind) i deluje osobito osvežavajuće, imajući u vidu manjak kvalitetnog kanalisanja uticaja tog velikog benda u današnjoj muzici. Neporeciva stilska derivativnost kod Copea nipošto nije mana: on estetiku ljudi koje doživljava kao velikane kanališe i modernizuje kroz sopstvenu prizmu kompetentno naslušanog (a i načitanog) autora koji ima šta da kaže.
U vreme kada „ozbiljnom“ rock ponudom žare i pale upicanjeni dance-rock i prepotentni starmali pop (mainstream) i jurodivi freak/art-folk (indie), u vreme atomizacije rocka i trivijalizacije coola, Julian Cope gromko pevuši „everything blows me away“ (Citizen Cain'd – Stomping Dionysus) i odlučno ponavlja „I will not represent the living dead“ (Citizen Cain'd – The Living Dead).
Mitsko-mistični upliv odavno je prisutan u muzici Juliana Copea i to je, bar za sada, karakteristika njegovog stvaralaštva koju valja uzeti u paketu sa neospornim kvalitetima njegovih albuma pa onda, ukoliko zasmeta, polemisati sa njom kao sa integralnim delom jednog originalnog i kompleksnog rockerskog senzibiliteta koji karakterišu nesvakidašnje doze zanesenjaštva.
Rock ‘n' roll Juliana Copea je u isti mah rock ‘n' roll o rock ‘n' rollu i rock ‘n' roll o autorovoj i globalnoj današnjici. Citizen Cain'd i Dark Orgasm su srčani, impresivno artikulisani naleti na silovitu inerciju licemerja i patrijarhalnosti koja pritiska planetu. Kao takvi, ovi albumi na današnjoj sceni predstavljaju bujne kuriozitete čija je snaga gusta, a usijanje blještavo.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.