Bombardiranje Srbije i Čačka

Posle velike pompe, skandala sa skarednim spotom i bregovićevski veštog medijskog pripremanja terena akcijom “plati, pa kreiraj”, krajem prošle godine pojavio se novi album (u daljem tekstu BSiČ) nekadašnjih riječkih punk prvoboraca sa naslovom koji bi zvučao intrigantno i da se bombardovanje Srbije i Čačka nije desilo, a desilo se (naslov je izvučen iz stiha “Gazio po livadi maslačak/pregazio Srbiju i Čačak” iz pesme Ženu varam sa prethodnog studijskog albuma Jedina). Zato odmah da pojasnimo: ovakav naslov nije zluradi izraz predrasuda koje su dobile na snazi razbucavanjem SFRJ, već su same predrasude, nacionalna opijenost, frustracije, ksenofobija, dominantni kič realizam i recentna retardiranost južnoslovenskih plemena ono što je Let 3 uzeo za temu na BSiČ.

Zato se o BSiČ može govoriti na dva nivoa: konceptualnom i muzičkom. Pozabavimo se prvo suvoparnijim delom: implicitna dijagnoza društava koja naseljavaju prostore od Vardara do Triglava sadržana na ovom albumu precizno je definisana kao opstajanje mitskog bratstva i jedinstva u današnjoj sasvim realnoj zaostalosti i obolelosti svih pomenutih društava sa specifičnim i manjim razlikama.

Ponegde je standard bolji i državna administracija nešto sređenija, ali i dalje tinjaju neusahle ambicije malih naroda da budu veliki, koje se ispoljavaju kroz česte huliganske, fašističke i rasističke ekscese; tu idilu ne menja suštinski ni činjenica da se na jednom delu ex-yu teritorije (Kosovo) događa proces buđenja naroda koji je većina evropskih naroda preležala u pretprošlom veku, a da istovremeno drugi (Slovenija) uživa u blagodetima EU.

Prostori bivše Jugoslavije su bili i ostali provincija velikih carstava i teren za političko i vojno eksperimentisanje i ekonomsko eksploatisanje, dok se vlasti novih država busaju u grudi ostvarujući svoje vekovne/tisućljetne civilizacijske halucinacije pred zapenjenim pogledima poslušnog puka.

A pošto smo ipak na terenu muzičke kritike, ono što raji u svih pet država bivše zemlje često daje krila jeste jeftin bućkuriš (imenujmo ga za ovu priliku bez pojmovnog cepidlačenja) – turbo folk – u kome paralelno plivaju nacionalna epika i lična neostvarenost, a što debelo naplaćuju Marine, Fute i Zlaje nekada bratskih naroda i narodnosti; pod taj političko-estradno-pornografski pojam spadaju i zvezde Granda, i hrvatski zabavnjaci, i srpski folk denseri, i Tompson, i političari sa svojom patetičnom demagogijom na uvredljivo niskom nivou; sve je to turbo folk podjednako, jer cela ta besprizorna menažerija izlazi iz istog šinjela, jeftinog koliko i ljudski život i rad u većini država bivšeg Titovog carstva.

I zato njeno polje delovanja ne prelazi Ohridsko jezero na jugu, niti Alpe na severu Balkana + gastarbajterske ispostave. Neko bi možda primetio da ni Bugari nisu imuni na turbo folk, ali da ne razvodnjavamo temu.

Zvučna događanja na BSiČ bi se mogla opisati kao kemp tretman ovog kičastog fenomena kakvim ga Let 3 vide u svim bivšim SFRJ regionima: u pitanju je brutalni miks srpskih kola, fragmenata komične opere sa južnoslovenskim motivima Ero s onoga svijeta, prostakluka u kemp oblandi, Miše Kovača i Hendriksa, balkanskog folka u spoju sa vokalnom deonicom Zoje (Lira Vega) iz šeste kosmičke dimenzije, nikada ovako ubojite sviračke egzekucije benda, narodnjačkih trilera pokupljenih sa đubrišta Ibarske magistrale, zborskog pevanja, audio pornografije (pesma Kurcem u čelo kao verovatna reakcija na munjevito otvaranje, za mnoge suvislije sadržaje, kontaminiranih kanala komunikacije između bivših bratskih republika prilikom pojavljivanja u javnosti sexy avantura poznate hrvatske pevaljke), pop himne Beograde Đorđa Marjanovića (u verziji benda i sama pesma i ideja Beograda kao realno ključnog grada evropske provincije interpretirana je kao kič, mada u Hrvatskoj ova i druge “srpske” pesme na BSiČ verovatno deluju uvredljivo za tamošnji malograđanski javni moral)…

Ukratko, BSiČ predstavlja trijumf i, nadajmo se, stavljanje tačke na vodviljsko-cirkusantsku crtu u opusu Let 3, koja se nešto stidljivije pojavila na prethodnom albumu Jedina, da bi na BSiČ postala dominantna, tako da Let 3 nema gotovo ništa osim nje da ponudi – svega nekoliko numera koje je Let 3 komponovao za BSiČ ne trpi poređenje sa ranijim vrhuncima benda. Pesma Ciklama, koja se tradicionalno pojavljuje na albumima grupe, u najnovijoj goth-metal verziji zvuči sumanutije nego ikad, i to je jedna od retkih svetlih tačaka na albumu. Nije od neke koristi to što Let 3 na BSiČ pravilno uviđaju bezbrojne anomalije života na Balkanu na početku 21. veka. Ne pomaže ni konceptualizacija muzičkog albuma kao socijalno-antropološkog ogledala u kojem se odražavaju socio-psihološke, društveno-političke i muzičke tvorevine nove Jugoslavije; ne pomaže ni rastezanje estetskog pluralizma do krajnjih granica: ovo je, uprkos mestimičnim duhovitostima i svetskoj produkciji, jednostavno mučno i dosadno za slušanje. Ne zato što je Let 3 na BSiČ preterao u mnogo čemu, jer nije, već zato što je promašio u polaznoj ideji.

Kako osim promašajem objasniti činjenicu da ubedljivo najuzbudljiviji trenutak albuma predstavlja obrada novokomponovanog folk klasika Šabana Šaulića Dođi da ostarimo zajedno pod imenom Dijete u vremenu (pesma počinje citatom početnih taktova Child in time)? U Dijete u vremenu sve kockice BSiČ mozaika uspešno funkcionišu: bogat, ne i pretrpan aranžman, izuzetna melodija, ženski glasovi koji pevuše lascivan tekst na nemačkom, odsustvo bilo kakve ironijske distance, ortodoksno heavymetalsko zapevanje, kristalno jasna acocijativnost i namera da kroz jeftino sentimentalne reči Šaulićeva pesma u briljantnoj Prljinoj interpretaciji dobije novo značenje, kao poslednje zbogom jednom važnom delu identiteta svih koji su živeli u SFRJ, a koji je zauvek izgubljen.

Let 3 u ovom komadu zalaze iza pojavne realnosti i zato Dijete u vremenu predstavlja neobičan i potresan trenutak u stvaralaštvu benda. Kako je, međutim, moguće da jedan ozbiljan rock bend, ponikao u najljućim punk i postpunk pretumbacijama 80-ih, najubedljiviji muzički momenat na albumu doživljava u obradi Šabanovog folk šlagera, dok na ostatku materijala zamorno atakuje na slušni aparat odajući počast i pridajući univerzalnu vrednost primitivnoj estetici balkanskog melting pota, koja je, propuštena kroz kontrolisane političko-estradne filtere, dobila svoj izraz kao turbo folk, amblematično predstavljajući balkansku apokalipsu 90-ih?

Moguće je, jer je Let 3 pogrešno procenio da slika tzv. zapadnog Balkana data na BSiČ pokriva sve ključne aspekte života novoformiranih ex-yu društava, pretvarajući sopstvenu karijeru u pasivnu glinu koju oblikuje surovi balkanski zeitgeist, bez ikakvog pokušaja narušavanja obrazaca mizerne svakodnevne egzistencije na ovim prostorima, bez traženja onih retkih svetlih, uzdižućih i potpuno zanemarenih tačaka koje će nas, ako već nismo izgubili nadu, učiniti boljima.

U pesmi Riječke pičke strofu čini nabrajanje imena desetina regiona bivše Jugoslavije koje zaključuje stih “nigdje takvog grada nisam vidio/nigdje takvog grada nema”, i ovaj usiljeno poletni komad zaliči na isticanje nekih vrednosti ovih prostora ili bar čišćenje lične savesti poput Handkeovog u Oproštaju sanjara od devete zemlje. Međutim, pesma se tada pretvori u odu atributu iz naslova pesme.

Da je ovakav album snimio neki mlađi ili manje afirmisan bend, ili da se na prostorima SFRJ od 1991. do 2000. nije desilo sve što se desilo, ocena možda ne bi bila ovako oštra; međutim, u slučaju Let 3, koji su burne 1991. pevali stihove poput “gurnuću cijev u usta predsednika svijeta/srušiti sve/poljubiti neprijatelje” (u pesmi Mona sa jednog od nekoliko snažnih rockerskih svedočanstava o raspadu jedne zemlje, izvrsnog albuma El Desperado - 1991) i time autora ove recenzije pelcovali od tada popularnih idiotskih etničkih generalizacija poput one o genocidnim narodima, pitanje spremnosti da se suštinski zatalasa ustajalo mrtvo more istočnoevropske provincije gubi na značaju.

Ako se setimo kako je svojevremeno Laibach dizao prašinu, sa kojim Let 3 dele producenta Iztoka Turka, videćemo da su sopstvenu subverzivnost i pogađanje pravo u metu zasnivali na ispravnom uviđanju odnosa između istorije, vlasti, društvenog poretka i zvaničnog soc-realizma u kulturi bivše Jugoslavije, bar do njenog raspada, do kada je njihova karijera imala puni smisao; BSiČ takav domet ne može imati, jer se zasniva samo na percepciji mračne konfuzije koja ovde predugo traje, dodatno i bespotrebno je povećavajući.

Umesto postapokaliptične verzije Buldožera, što je bio okvirni pravac benda na solidnom albumu Peace, žustrom Živi kurac i delimično na Jedinoj, ogroman radni elan koji je bend uložio u oblikovanje BSiČ završava u živom blatu pseudointelektualnih mistifikacija u stilu 99 odsto srpskih TV voditelja.

Let 3 su sa BSiČ potpisali rockersku kapitulaciju: taj poraz – ako ostavimo po strani eventualna nebulozna tumačenja da je ovo postmodernistički kolaž u maniru "pohvale ludosti" koji omogućava novo čitanje poznatih pesama koje se na BSiČ mogu čuti – Let 3 su neposredno priznali stavljanjem u funkciju balkanske predstave sa pucanjem i pevanjem nekoliko sopstvenih poznatih pesama, svesno skrnaveći hitove poput Vjeran pas, Izgubljeni ili Tazi tazi u bonus numeri Most na Drini ćuprija.

Dakle, ako ih ne možeš pobediti, a ti im se pridruži u njihovom vampirskom orgijanju, poruka je koju šalje Let 3 sa BSiČ, umesto da pokušaš vampiru zabiti kolac, makar i bezuspešno. Pa onda kada vidiš koliko je sve to prizemno, jeftino, pa i opasno, nauči da ceniš ono što je zaista vredno.

Jedna druga stripovska mudrost, pak, veli da glupome ne vredi objašnjavati, a da je pametnima ionako sve jasno. Let 3 u svom yu art konceptualizmu, naravno, može i ovu kritiku uklopiti u BSiČ mozaik kao reakciju samoproklamovanog pametnjakovića iz velikog grada, sa drugačijim credom u pristupu muzici i svemu ostalom.

Međutim, protagonisti mediokritetsko-prostačkog terora naše zajedničke stvarnosti neće imati problema sa asimilovanjem ovakvog albuma, bez ikakvih posledica kako za njih, tako i za našu nakaznu pojavnu stvarnost, a verovatno ni za sam bend glede proširenja publike. Poneki ambiciozni japi staće na mesto ponekog dosadašnjeg razočaranog pratioca grupe, i to je sve.

A to ne mora da bude sve, u prilog tome mogu se navesti brojni moćni rokerski momenti iz karijere grupe.

Dokaz za to je, konačno, nada – zanemarena u mraku dobro skrivene balkanske pandorine kutije – da će dobri i lepi preuzeti pozicije od šljama u našim banana-državama; nju momci iz Let 3, noseći se junački sa svim i svačim što je iz nje izašlo, nisu ovoga puta videli.