Wolf

(Odd Future Records)

Do svoje 22. godine, Tyler je uspeo da producira i izda svoja tri albuma i par Odd Future kompilacija, stvori OF brend i otvori skejterske prodavnice. Ukoliko ste posumnjali da se bilo šta promenilo kod nestašnog, drskog i zapanjujuće talentovanog klinca iz Los Anđelesa uvodnik u kom nežno peva Fuck you će vas odmah razuveriti. Iako je lansiran u sam vrh muzičkog biznisa, Tyler više nego jasno govori da ga svo to zlato, kule i gradovi neće kupiti i naterati da se promeni u nešto što bi se vama i MTV-ju još više svidelo. Naprotiv, on se vraća u underground sa svojim trećim albumom Wolf i ostavlja vas kao i do sad zbunjene i blago šokirane njegovom neposlušnošću.

Ono što je identično prethodnim albumima je ogroman evidentan uticaj Pharrell Williamsa tačnije onoga što je radio sa svojom grupom N.E.R.D. Od skejt rep imidža, preko mimike koju je Tyler u potpunosti prisvojio, pa do bitova za koje bez internet pretrage ne možete znati da li su Tylerovi ili Pharrellovi.

Druga sličnost sa prethodnim albumima su teme. Prvo otac koji se i dalje ne javlja Tyleru iako je autor siguran da ga je morao zapaziti na TV-u i da je morao čuti njegove pesme u kojima govori koliko je besan na njega, tako da i dalje ostaje besan (pesme Domo23 i Answer). Zatim ljubav koju Tyler obrađuje na potpuno jedinstven način i u kojima ćete čuti jednog potpuno drugačijeg Tylera koji se krije ispod razuzdanog skejtera – nežnog, osećajnog, stidljivog i melanholičnog, prepunog sirovih emocija koje brzinom svetlosti prelaze iz ljubavi u mržnju i obrnuto. Ljubav je tema pesama Awkward, IFHT (skraćeno od I Fucking Hate You) u kojoj gostuje Tylerov duhovni vođa Pharrell, zatim 3u1 pesme The Bridge Of Love i Partyisntover/Campfire i Bimmer (tri spojene pesme).

Tyler nastavlja da ističe svoju individualnost u mirnoj autobiografskoj Cowboy ponavljajući "I am the cowboy/On my own trip". Colossus govori o tome kako se običan klinac iz komšiluka nosi sa činjenicom da je postao nečiji heroj i da je njegova muzika uticala na nečije živote, dok nas u pesmu o zavisnicima i društvu prožetom narkoticima 48 uvodi Nas koji priča o svom dilerskom iskustvu, savesti i promašenim životima sa kojima se susretao svakog dana, isto onako kako je pričao Tyleru u intervjuu za časopis XXL.

Psihijatar koji se na prvom albumu pojavljivao između svake pesme sada jedva da se javlja. Naravno, u svakoj pesmi u kojoj se pojavljuje glas Franka Oceana predstavlja šlag na torti.

Nažalost, na ovom albumu nema nijednog underground hita kakvih je bilo na prvom albumu Bastard niti snažne pesme kao što je to bila Yonkers na Goblinu koja bi bez problema nosila ostatak albuma i opravdala eventualne propuste. Za razliku od besprekornog Bastarda i nešto lošijeg Goblina, ovaj album deluje kao naglo bežanje u underground i namerni srednji prst mejnstrimu u koji ga je tako naglo uvukla masa željna kvalitetnog hip hopa. Ipak, posle par slušanja album opravdava očekivanja i veru u novu generaciju repera iz Los Anđelesa.