Kad vam javnost nametne ulogu kakvu je nametnula Gilmouru/Pink Floydu i kad prihvatite da tu ulogu igrate, zauvek gubite privilegiju hvatanja na jeftine fore. Nije udobno, možda – posle svih godina dokazivanja – nije ni pravedno, ali je tako: ne postoji teži zadatak od dostojanstvenog trajanja
Umesto zakratko najavljenog i još brže demantovanog okupljanja Pink Floyda, dobili smo solo album mirnije polovine (ili trećine, ako ubrojimo i neretke doprinose Ricka Wrighta) kreativne ekipe koja je godinama opsluživala nepreglednu vojsku dugokosih prog-rock poklonika širom globusa.
Dostupne informacije sa Mreže govore o tome kako Floydi nisu ni najmanje bili motivisani za snimanje novog albuma, jer to neizbežno uključuje i promociju koja kod njih završava maratonskom turnejom, a nisu ni svi u kondiciji kao Jagger. Ipak, ekskluzivni prošlogodišnji nastup na humanitarno-japijevskom hepeningu Live 8 dodatno je podigao kult Pink Floyda: reizdanja starih albuma se gotovo nigde ne mogu dobiti po sniženim cenama, a kolekcionari su spremni da skupo plate raritetne singlove ili uspomene sa neke davne turneje.
Nekoliko zanimljivih fakata: za orkestracije pesama na On an island je bio zadužen Zbigniew Preisner, snimljene su u kultnom Abbey Road studiju; u naslovnoj pesmi Davidu se na vokalima pridružuju Graham Nash i David Crosby, a na ostatku albuma kao gosti se pojavljuju još i Richard Wright, Jools Holland, Robert Wyatt, Caroline Dale, Willie Wilson; nakon izlaska albuma Gilmour kreće na opsežnu turneju po Americi i Evropu; na koncerte vodi i Marca Brickmana, light čarobnjaka koji će raditi na svetlosnim efektima kao i na mnogim ranijim turnejama Pink Floyda.
Promotivni slogan otisnut na omotu
Gilmourovog novog albuma sugeriše kako je reč
Guitar and Voice of Pink Floyd, ali je i pored te poštapalice sve više nego očigledno. Već u prvim taktovima, uvodni instrumental
Castellorizon, koji neodoljivo podseća na
Shine On You Crazy Diamond, se pretapa u solidnu
On an island, vokalno obloženu harmonijama Davida Crosbyja i Grahama Nasha.
Fanovi masivno skockanog PF zvuka će ostati razočarani: nekadašnja zvučna i produkcijska raskoš zamenjena je intimnom akustikom. S druge strane, David Gimour se koristi svojom bogatom biografijom i iskustvima za stvaranje zvuka koji pokušava da se pretvori u ispoliranu energiju visokog napona. Umesto nje, dobijamo prilično impotentnu smesu.
Jer, ako DG dozvoljava sebi skliznuća u totalnu predvidljivost ( The Blue, Take A Breath i Castellorizon, instantno lansiranu u sam vrh hitova sezone), ili neprijatnu banalnost ( This Heaven, Then I Close My Eyes), šta onda ostaje za boraniju koja se vuče njegovim tragom?
Kad vam javnost nametne ulogu kakvu je nametnula Gilmouru/Pink Floydu i kad prihvatite da tu ulogu igrate, zauvek gubite privilegiju hvatanja na jeftine fore. Nije udobno, možda – posle svih godina dokazivanja – nije ni pravedno, ali je tako: ne postoji teži zadatak od dostojanstvenog trajanja.
Sreća je što se Gilmour i 20 godina nakon prethodnog albuma dokazuje kao solidan pevač (na jednom mestu čak i kao saksofonista) i prvoklasni gitarista: nevolja je, međutim, što u tim pesmama nema ni traga potrebe za istraživanja po novim terenima. Ovaj album neće kupiti niko osim ljubitelja Pink Floyda, a ni mnogi od njih godinama su već daleko od plejera raznih vrsta.
Komentari
-
Dusan (gost)
| 15.01.2008. 22.33.01
Pink floyd je bend u pravom smislu te reci. Dve krajnosti (ona melodicna i ona konceptualna, operska) balansirala su kolko su to mogla na ledjima masona i wrighta. Ja uopste ne ocekujem puno od gilmoura, zato sto mi je totalno pokvario utisak u ''m.l.o. reasons'' i ''division bells-u''. Mozda cu jednom i da preslusam ovaj album... mozda. znam da me ocekuje tipicno monotono razvlacenje vokala... ali, naravno gitara mu se pozlatila..
pozz
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.