Na izmaku ugovora sa Geffenom, Sonic Youth isporučuju svoj najmanje „bučan“ album do sada. Sonični identitet grupe ostao je neokrnjen, ali osetan je nedostatak Jima O’Rourkea i – snažnih pesama...
Pored nesumnjive muzičke kompetencije, za sticanje i održavanje vrhunskog statusa na alternativnoj sceni koji uživa
Sonic Youth zaslužan je i njihov izvanredan smisao za vođenje karijere. Svaki veliki izbor koji su napravili bio je odličan, pa tako i onaj da u grupu integrišu audio-velemajstora
Jima O’Rourkea, što je rezultiralo besprekornim balansom između održanja identiteta grupe i njene transformacije. Nakon dva, ali vredna albuma
Murray Street (2002) i
Sonic Nurse (2004), Jim O’Rourke se, međutim, oprostio od članstva u grupi, ostavljajući Thurstona Moorea, Kim Gordon, Leeja Ranalda i Stevea Shelleyja da „sami“ iznedre album kojim će se aktuelni ugovor grupe sa kompanijom
Geffen privesti kraju.
Zbog trenutka u karijeri Sonic Youth u kojem je objavljen, Rather Ripped je izvanredno važan album za grupu; što se same sadržine tiče, Rather Ripped je poseban slučaj u njenoj diskografiji iz dva razloga.
Prvo, u pitanju je najmanje bučan album Sonic Youth; na njemu nema ni jedne jedine pesme koja nema pop strukturu u osnovi, a i sama nadogradnja prilično je čitka čak i ušima nespremnim na slatku buku.
Druga specifičnost ovog albuma leži u tome što je Rather Ripped jedan od jako malog broja albuma Sonic Youth kojima intenzivnije fali snažnih pesama.
Početak ne obećava puno, ali ni ne obeshrabruje: Reena i Incinerate su solidne, blago melodične živahne numere kakvih na prethodnom albumu Sonic Nurse ima nekoliko, ali lišene paučinastog soničnog prisustva Jima O’Rourkea. Treća Do You Believe in Rapture? je čudnovata i, iako ne baš čudesna, veoma interesantna pesma čija se okosnica sastoji od samo dva tona i jedne od onih nežnih vokalnih melodija Thurstona Moorea.
A onda sledi pet (!) pesama koje sugerišu da su Sonic Youth u nečem najbližem kreativnoj krizi ikada. Sa izuzetkom Rats, ceo središnji deo albuma vade delovi pesama. Sama Rats, u kojoj peva Lee Ranaldo, je blago osveženje u tom nizu, ali nije ni prineti numeri Paper Cup Exit, njenom Lee-pandanu sa Sonic Nurse (2004), koja je tamo ubedljivo najbolji komad. Album počinje da se oporavlja tek u devetoj – od ukupno dvanaest – numeri, teškoj, plišanoj Lights Out.
Nakon solidne, rasterećene The Neutral, u vrlo dobroj pretposlednjoj Pink Steam pomalja se jedno novo lice Sonic Youth. Ogromnim instrumentalnim uvodom u kojem ne nedostaje ni Jim O’Roruke, ni ništa drugo, grupa isijava čvrstu, gotovo garažnu energiju. Pevani deo, koji sačinjava manji, završni deo pesme, učvršćuje Pink Steam kao pokazatelj da Sonic Youth imaju potencijal da izađu na kraj sa O’Rourkeovim odlaskom bez gubljenja na širini zvučne dramaturgije. Za to su potrebna rešenja drugačija od onih koja su odlično funkcionisala dok je on bio u jednačini; „registar“ u kojem je Pink Steam, osvežavajuće sirov i jednostavan, solidno je rešenje tog problema – što ne znači da u budućnosti od Sonic Youth nećemo čuti i bolja.
Kraj albuma je idealan. Rather Ripped okončava moćno dirljiva, duboko atmosferična kompozicija u kojoj se sugestivni naboj Moorovog vokala bezmalo može seći nožem prividne distanciranosti stihova koje peva. Ovako velika koncentracija esencije Sonic Youth retko se nalazi i na puno kvalitetnijom albumima grupe od Rather Ripped.
Gitarske vinjete koje krase pesmu gotovo su preslikane iz pesme The Doors koja se zove The End. Ova pesma se, međutim, zove Or.
Komentari
-
VeseLa (gost)
| 27.04.2008. 20.10.44
Pink steam je najbolja pesma koju sam cula IKADA,mada nikad nisam slusala Sonic Youth......
-
Slaven (gost)
| 26.08.2008. 23.32.11
Fakat- vrhunski album
-
dusan (gost)
| 27.08.2008. 10.09.20
pa da
"Pink Steam" se najvise istice. meni je najbolja a kad posle legne "Or" ... - ufff, milina.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.