Godine prolaze, uspomene se talože, a ima i onih koje podosta gube naknadnim preispitivanjem. U takve, sudeći po svom devetom albumu, spada i Neil Hannon
Albumi koje jednoglasno opisujemo kao remek-dela popularne muzike izlaze iz okvira svakog konteksta. Istovremeno, oni najčešće verodostojno svedoče o dobu u čiji socio-kulturni milje su duboko utkani.
Victory for the Comic Muse, deveto izdanje grupe
The Divine Comedy Neila Hannona, poseduje instrumentalne i melodijske kvalitete karakteristične za neka od remek-dela orkestralne pop muzike. Nažalost, ovaj album takođe frustrira svojim decidiranim ignorisanjem vremena u kome je nastao i literarnom pretencioznošću koja često vređa inteligenciju pažljivog slušaoca.
Hannon se već više od 15 godina poigrava sa idiomima izraženo evropskog, sofisticiranog baroque/chamber popa. I na VFTCM su raskošni orkestralni aranžmani koji se naslanjaju na nasleđe klasične muzike (sa blagim primesama countryja i meksičkog mariachi zvuka) spakovani u kompaktne, melodične pop numere. Mnoge od njih, naročito one vedrije, kao što su To Die a Virgin, Mother Dear i Arthur C. Clarke’s Mysterious World, ne zahtevaju mnogo slušanja da postanu teme koje zviždućemo onda kada mislimo da nas niko ne sluša.
Mnogo slušanja nije potrebno ni da se shvati da muza poezije, Erato, nije sedela na Hannonovom ramenu dok je pisao tekstove za VFTCM. Deo starije i nostalgične publike će verovatno pripisati bajate teme i detalje (kubanska revolucija, čekovne knjižice, ljubavna pisma, kucaće mašine, modni trendovi koji su već odavno demode, ekspedicije u stilu Jules Vernea) romantičnom šarmu albuma. Ipak, niko objektivan neće moći da ne ismeje banalnost brojnih neuspelih pesničkih slika.
Kao na primer: „[Moja draga] je duboka kao Baltik.“ (iz Arthur C. Clarke’s Mysterious World)
„Ako me CIA ikada uhapsi / jer podsećam na stranog špijuna / neće im trebati detektor laži. / Dovoljno je da me samo nateraju da pogledam u oči moje majke / I reći ću im šta god požele.“ (iz Mother Dear)
Verovatno ne postoji mnogo kritika Hannonovih albuma u kojima nije pomenut
Scott Walker. Originalno ili ne, neopozive sličnosti (i razlike) mi prosto ne dozvoljavaju da i ja ne pokušam da uporedim ova dva autora. Naime, ako je Hannon u prošlosti nudio dokaze da on nije samo „klon“ Walkera, ovoga puta mu to nije pošlo za rukom. Stilski,
VFTCM zvuči kao verodostojna reprodukcija Walkerovog rada iz kasnih 60-ih (circa
Scott 4). Kada su sadržajnost i relevantnost u pitanju, ovaj album nije dobar kao Walkerova izdanja iz tog perioda; još važnije, on nije ni blizu onoga što Walker kreira sada.
Da se slaže sa mojim sudom, Hannon bi možda zbog svega toga uporedio svoj VFTCM sa krasnom školjkom čija će prazna unutrašnjost zauvek skupljati prašinu na nekoj od dugačkih polica Centralne Muzičke Antikvarnice.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.