Ovaj dvostruki živi album rekapitulira poslednjih 15 godina solo karijere Paula Wellera, nudeći skoro dva sata gitarski intenzivnog koncertnog nastupa snimljenog u londonskom Alexandra Palaceu. Na krilima od kritičara hvaljenog prošlogodišnjeg albuma As is Now i Brit Awardsa za životno delo, donekle zanemarujući svoju raniju karijeru, album je Wellerov nezvanični greatest hits
Monolitni i teški energetski talas muzike
Paula Wellera podseća na onaj isti kakav poseduje
Neil Young. Sličnost se ne sastoji samo u tome, obojca su na neki način duboko ukorenjeni u tradicije iz kojih dolaze, čineći istovremeno deo iste, sa titulama poput
kum grandža (Young) ili
otac brit-popa (Weller). Zato su obojca najbolje prolazili upravo tamo odakle su i potekli. Prava percepcija njihovih dela teža je bez oslanjanja na poznavanje tih tradicija.
Naravno, Welleru su pop melodije mnogo bliskije nego Youngu. Tokom godina u kojima je započeo uspešnu solo karijeru, Weller je otkrio distorziju, njegova gitara u sirovom, živom izvođenju samo je za nijansu slabija od pravog zvučnog udara. Entuzijastična svirka svedoči da nije reč samo o običnom profi odrađenom koncertu; Wellerovo sviranje gitare se naročito ističe, bend je neumoran, oseća se izvesna vrsta hedonizma u sviranju ovih pesama.
Međutim, slušati živi zvuk kod kuće i na koncertu bitno je drugačije. I dok je izvođenje pesama odlično, a zvuk u granicama normalnog kvaliteta (stavka koja često može biti problem kod živih albuma), slušanje punog nastupa - jer izgleda da je koncert objavljen u integralnoj verziji - može biti pomalo zamarajuće. Pesme koje su odsvirane na istim instrumentima i na istom mestu pokazuju tendenciju da liče jedna na drugu, stvara se monotonija koja se ne može primetiti kada se ove pesme slušaju sa albuma.
I dok improvizovanje pokazuje puno ljubavi prema živom izvođenju, u svojim razvučenijim desetominutnim momentima može slušaocima da oslabi koncetraciju. Osveženja se nalaze tu i tamo u obliku pesama iz faze grupe
The Jam, njih nema puno, poput
That’s Entertainment u akustičnom aranžmanu.
Svi drugi problemi koje možete iskusiti pri preslušavanju
Catch a Flame nisu estetske prirode, već zavise od ličnih preferencija. Ako je slučaj da Wellera pamtite po onome što je radio sa The Jam ili sa
The Style Council (možda i takvih ima), i niste čuli, ili ako i jeste, ne nalazite da vam prija ovo što je radio tokom solo karijere, ovaj album vam sigurno neće omogućiti da konačno prodrete u tu materiju.
Gubitak pop lakoće koji je stigao Wellera s godinama čini da njegova muzika postane manje efektna na prvu loptu. To naravno nije problem za Britance, kod kojih je uvek uživao podršku, ali može zvučati manje komunikativan kada vam je teško da dešifrujete reči pesama, ne samo zbog akcenta nego i zbog specifičnog načina pevanja.
Introspektivan pristup samo otežava prodor u sadržaj pesama, što samo po sebi nije mana već stil i zato treba imati strpljenja sa ovom materijom. Nije moguće pevati uz njegove pesme, osim ako nisu iz ranije The Jam faze, što se da čuti i na snimku. Ipak, album ostavlja utisak da sve to zvuči mnogo efektnije kada se gleda uživo, i zaista, ono što je problem sa većinom živih albuma svih muzičara je to što retko energiju mogu adekvatno da prenesu tako da nam samo slušanje bude dovoljno.
Zrelost, ozbiljnost i samosvest ovog autora koju je ispoljavao od mlađih dana nešto je što je tek sada u skladu s njegovim godinama. Istovremeno sa tim, i kao posledica toga, ovo je muzika koju će uglavnom voleti starija publika, mlađi ionako imaju još toliko toga da dožive pre nego što budu mogli da shvate.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.