Iako se ne čini da Maideni obraćaju pažnju na savremenija brutalna metal stremljenja jednih Converge ili Dillinger Escape Plan, njihov prepoznatljiv zvuk sada ne deluje kao anahronizam, već kao jedan od stubova muzike bezbrižnih 80-ih, decenije čiji je muzički revival u punom jeku
U večitom derbiju na svetskoj rock sceni od 1977. do sredine 80-ih, a čiji sudionici su bili punkeri i metalci, prvi su bili najčešće opisivani kao spasioci rock ‘n’ rolla i inteligentni autori, dok su drugi tretirani kao nešto najpogrešnije što je moglo da se desi u muzici.
Trideset godina kasnije, očigledna je ograničenost takvog shvatanja: od silne punk i new vawe raznovrsnosti iz vremena 1976-1983, dobili smo za rezultat bendove koji su od slavljenja različitosti napravili kalup pogodan za najširu upotrebu.
Što predstavlja, ako govorimo nekadašnjim ograničenim jezikom, izdaju početnih ideala u smislu poređenja
Gang of Four i
Franz Ferdinanda, ili P.I.L.-a i Radio 4.
Četrnaesto studijsko izdanje najveće atrakcije nekadašnjeg Novog talasa britanskog heavy metala pokazuje zaludnost ove nekadašnje borbe značenja šta je dobro, a šta ne u rock ‘n’ rollu.
Doduše, za istinske poklonike
Iron Maidena smisao recenzije se iscrpljuje u konstataciji pune forme benda i na trećem povratničkom albumu sa Bruce Dickinsonom, da gitarski triplet Smith/Gers/Murray pruža partije u rangu trojnih gitarskih udara Lynyrd Skynyrda, da su progresivne kompozitorske tendencije benda započete ’88. na albumu
Seventh Son of the Seventh Son u punom zamahu, i da najbolji utisak ostavljaju pesme
These Colours Don’t Run i
For the Greater Good of God.
A to konkretno znači nove milionske tiraže i nove spektakle na ispunjenim stadionima širom sveta.
Ono što bi ostalima moglo biti zanimljivo, barem na teoretskom nivou, je činjenica da A Matter of Life and Death predstavlja sasvim modernu ploču jer za centralnu temu ima rat. To ne znači da se Maideni povode za dnevnom politikom, s obzirom da su epske teme oduvek bili u žiži interesovanja ovih britanskih metalurga.
Ponovnim povlačenjem paralele sa grupama iz alternativnog rock miljea, i to onim eksplicitno anti-republikansko orijentisanim, njihov angažman deluje kao jadikovka ljudi isuviše svesnih svoje slabosti prema novom svetskom poretku koga, eto, nekada nisu baš ovako zamišljali, naspram gotovo trijumfalnog tona novih, kao i starih pesama Iron Maidena.
Prilaz temi rata Harrisa i Dickinsona polazi od istorije i mitologije koje kažu da, mimo priča o ratu kao stalnom stanju čovečanstva, oni koji se suprotstave volji boga iskazanoj kroz istinu, pravdu i moral mogu da očekuju najstrašniju kaznu.
Nema tu ni Busha, ni Osame, ni Radovana & Ratka, ni neke preterane poetske rafiniranosti, ali uz danas, nakon svih transformacija kroz koje je rock ‘n’ roll prošao u poslednjih 30-ak godina, lako prihvatljivu teškometalno muzičku matricu benda, stvari izgledaju bitno izmenjene od vremena kada je David Albahari (misleći najverovatnije na ljigave hair/sweet metalce) pisao o heavy metalu kao “bastionu muzičke konzervativnosti”.
Komentari
-
tomislav zegura (gost)
| 29.10.2007. 13.50.11
zelim da pohvalim recenziju maidena kao i sve recenzije na sajtu jer pokazujete jako velik nivo muzicke svijesti i pismenosti i vase recenzije , prvenstveno metal bendova nalazim za mnogo bolje negoli na mnogim sjtovima specijalizovanim za taj popularan muzicki pravac, sto je ujedno i meni pozitivno iznenadjenje jer ranije kod nas sajtovi i casopisi vaseg tipa nisu imali pretjerano realnog sluha za metal. bravo !!!
-
Nomad (gost)
| 26.10.2010. 12.47.40
Vrlo dobar album.Težak.Jak.Sjajna Legacy, izvrsna Reincarnation...albumčina u svakom pogledu.Posebno bih istakao zvuk albuma.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.