Kada se sa
Crnim albumom 2003. zvanično povukao sa scene,
Jay-Z nikuda nije otišao. Ostao je u žiži diskografske aktivnosti. Štaviše od navodnog povlačenja do danas, može se kompilirati odličan dugosvirajući mixtape njegovih gostovanja na pesmama drugih izvođača. U svim tim gostovanjima, Jay je pokazao da je u izuzetnoj formi, nastupajući krajnje relaksirano.
Od Crnog albuma, Jay je praktično naterao kritičare da analiziraju njegove albume pesmu po pesmu zbog prakse da ploče ne prepušta samo jednom producentu ili kreativnom timu, već da ih dovodi na gostovanje za po par numera.
Kada se Kingdom Come načne, otvara ga Prelude koji postavlja zreo i smiren ton albuma, i ruku na srce ne liči na pozivnicu za zabavu koju očekujemo. Nenametljiv i neupečatljiv beat potpisuje B-Money, jedno od retkih nepoznatih imena na albumu. U Preludeu Jay-Z pominje Steve Jobsa, sebe smešta u istoriju sa iPodom, i treba nam vremena da se priviknemo na činjenicu da na ovoj ploči neće prozivati Nasa da je manji od kamara gotovine koje ima kod sebe niti da propituje mlađe repere ko im je kupio prvi pištolj. Da je u Preludeu rekao da je najznačajniji pronalazak za čovečanstvo još od točka, to bi bilo u redu. Sa ovakvim Preludeom samo čekaš pesmu u kojoj će opisati provod sa liderima grupe G8 u Davosu.
Sva sreća, Jigginu pretenziju odmah pod svoje uzima možda i najenergičniji producent današnjice Just Blaze, i u numeri
Oh My God tera ga da nas provede kroz pravi klupski stomper. Međutim, tu još nema Jigginog virtuoziteta, tu sve zasluge idu Just Blazeu, čoveku kome je Jay-Z pružio priliku da na
The Blueprintu, sa
Kanye Westom, izvrši reinvenciju sempla. Na ovoj pesmi Just mu pomaže da se pridigne iz mirovanja, i da postigne prvi pogodak.
Već na naslovnoj Kingdom Come, Just i Jay konačno postaju sinhroni i tu nam Shawn Carter pokazuje zašto sebe smatra Sinatrom modernog doba. Nije to zbog toga što je kao Sinatra postao od izvođača diskografski mogul. To je zato što čini da repovanje deluje lako. Da, zbog ovo smo došli.
Već u sledećoj Show Me What You Got, Just potapa Jiggu u obilju funk semplova i ne može da posluži kao pomagalo slabo osmišljenoj priči o švaleraciji u klubu. Ovo je minus i za Justa i za Jiggu.
Od pete numere ga preuzima Dr. Dre koji na ovoj ploči nije pokušao da izvrši reinvenciju repa, kao što je ranije umeo. Isporučuje odgovorne, skupe matrice, a Jigga ih dopunjava zrelim pričama. Međutim, Dreova deonica albuma naprosto ne uspeva da se izdvoji. Čini se da Dre nikada nije uspeo da inspiriše Jay-Za o čemu svedoče i njihove ranije saradnje, a Kingdom Come postoji najviše potvrda jalovosti njihovog spoja.
Kanye West svoj nastup u pesmi Do You Wanna Ride snažno oslanja na sempl, dovodeći Jaya do toga da sparinguje sa semplom John Legenda. Međutim, u pesmi nema energije, velikim delom i Jayovom krivicom koji dosta nezainteresovano potvrđuje da se vratio. Bolji spoj na ovu temu nudi DJ Khalil u pesmi I Made It gde je i Jay-Z nadahnutiji.
Slično lišeni energije su i Neptunes na pretrpanoj pesmi
Anything gde sa Jayom nastupaju Usher i
Pharrell, suviše haotičnoj da bi bila singl za klubove i suviše trivijalnoj da bi bila oslonac za album. Opet se manje poznati producent Scyience bolje pokazuje na tu temu u pesmi
Hollywood koju Jay izvodi sa
Beyonce.
Od velikana ovaj album predstavlja još i Swizz Beatza u pesmi
Dig a Hole u kojoj ovaj mastor jeftinih trikova uspeva da potegne još jedan i da malo reanimira ovu ploču sačinjenu od fillera sa nekog dobrog albuma. Swizz, svojevremno tužen da je bazirao svoje pesme na
Casiovim fabričkim loopovima, u ovoj pesmi odlično simulira produkciju na tragu Drea i
Eminema i daje dovoljno pulsa Jayu da isporuči drugu najbolju pesmu na ploči.
Album zatvara pesma
Beach Chair, sa vokalom i beatovima Chrisa Martina iz
Coldplaya. Koliko god Chris imao dobar ukus odabravši Jay-Za, toliko je Jay omašio. Chris Martin suštinski ne razume rep i to se vidi iz njegove matrice koja bi trebalo da podražava U.N.K.L.E. ali ostaje belački impotentna i smeta Jayovom solidnom nastupu. Martinova muzika se ni u jednom trenutku ne integriše sa Jayovim repom i ceo komad je energetski potpuno asinhron. Međutim, možda će baš ova pesma zbog sterilnog Martinovog pristupa i sevdalijskim pevanjem umornog Bona, imati i najveći cross-over potencijal.
Zanimljivo je da je sa albuma izostao Timbaland, autor dve ponajbolje pop ploče ove godine. On je na Jay-Zjevim albumima uvek bio zastupljen sa centralnim pesmama koje možda nisu opredeljivale ceo stil albuma ali su uvek bile srce ploče.
Kingdom Come je ozbiljan album koji izbegava jeftine trikove, ali nije dovoljno kvalitetan da bi opravdao svoju pretenziju. Međutim, od Jay-Za još ne treba odustati, talenat sporadično probija kroz naslage neinspirisanih zvukova i reči. Samo se čini da je vreme da otkrije nove producentske štićenike, jer bez osveženja se neće vratiti na visine Reasonable Doubta i Blueprinta.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.