Za Slayer nema dileme - da, zovite nas slobodno satanistima, svi vi vrli vernici koji u ime Isusa ili Alaha donosite bol, patnju i strah
Posle 15 godina ponovo ujedinjena originalna postava jedne od najvećih grupa u istoriji heavy metala donosi još jednu ovogodišnju ploču sa ratnom tematikom. Međutim, sam povratak ubojitog bubnjara Davea Lombarda uz produkciju starog pajtosa Ricka Rubina, e čini ovaj album tek još jednom u nizu pobuna protiv dominacije terora. Kao i obično kada je
Slayer u pitanju, ma koliko voleli ili ne njihov ekstremni stil, ovaj kalifornijski bend predstavlja kategoriju za sebe.
Muzički gledano, Slayer na Christ Illusion ne zvuči tako divlje kao na remek delu Reign In Blood (1986), iako ušima nenaviknutim na zvučnu kataklizmu koju bez izuzetka donosi svaka pesma sastava sa dosadašnjih 10 studijskih albuma to verovatno neće mnogo značiti. Opet, pomenuti Reign In Blood predstavlja jednog od najozbiljnijih kandidata za najbolju metal ploču svih vremena, pa se Slayeru sa te strane nema šta zameriti. A posebno imajući u vidu da je najozbiljniji konkurent Slayera, Metallica, odavno prešla u vode MTV manekenstva.
Njihovo viđenje nasilja kome su svakodnevno izloženi žitelji zemalja u kojima je vlada SAD-a odlučila da utera demokratiju, kao i začaran krug agresije koji to ima za posledicu, takođe je verovatno jedinstveno: mimo bilo kakve političke korektnosti, na Christ Illusion do krajnosti uglačana oštrica benda usmerena je protiv religije kao takve (razrađujući dalje God Hates Us All tematiku), a potom i protiv pojedinačnih religija koje su dominantne kako u SAD tako i u islamskom svetu. Dakle, teorije (levičarskih intelektualaca) o skorašnjem pomanjkanju nafte ili ratnom profiterstvu kao uzroku novovekovnih ratnih konflikata za momke iz Slayera ne znače mnogo - svedoci smo Sukoba civilizacija sa korenima u religiji:
Da li je rat i pohlepa božji plan?
U bibliji je sve počelo
Njena propaganda prodaje očaj
I širi virus svuda
Religija je mržnja
Religija je strah
Religija je rat
Religija je silovanje
Religija je mračna
Religija je kurva
Ne postoji jebeni Isus Hrist
…ja sam napravio izbor: 666 (“Cult”)
Poslednji stih asocira na cinično potvrdan odgovor koji je
Frank Zappa svojevremeno dao ultra konzervativnom novinaru
Washington Timesa, nakon njegovog neprestanog insistiranja na Zappinom priznanju da podržava nemoral i satanizam zbog odbrane prava rock grupa na slobodno izražavanje.
Koliko je Slayer beskompromisan potvrđuje i činjenica da se album na kome se izliva ogroman bes prevashodno prema hrišćanstvu, pojavljuje u vreme sve većeg jačanja američke hrišćanske metal scene, koja metaforički satanizam Slayera može samo da prihvati sa respektom.
Ni za drugu stranu koja seče grkljane, ruši kule i želi da uništi suparničkog boga nema milosti: u pesmi
Jihad Tom Araya citira reči teroriste iz crne kutije jednog od aviona zakucanih 11/9/2001, konstatujući fanatizam verno kao i svojevremeno Mengeleov sumanut eugenički program u metal evergreenu
Angel of Death. Slayer opisuje konflikt koji ne dotiče samo nišče duhom i u kome su obe strane odavno prešle svaku granicu. I zato skoro pa zastrašujući zvučni zid koji ovi heavy metal ničeanci (uzmite ovu sintagmu uslovno) podižu oko ovako odlučnih stavova nije samo ljut lek na ljutu ranu, niti je površan kao danske karikature koje ismevaju islam.
Jedan od ključnih argumenata zbog kojih je heavy metalu trebalo mnogo vremena da izgubi predznak kopileta rock ’n’ rolla namenjenog publici bez izgrađenog ukusa je bio taj da su se metalci uvek više bavili mitologijom, introspekcijom, istorijom i sličnim vanvremenskim temama mlateći kosama dugim i bujnim kao u skandinavskih božanstava. Za razliku od drugih, cool rockera, čija su muzika i tekstovi uvek bili “osetljivi poput nerva” na događanja u datom vremenu.
Drugim rečima, duh svoga vremena su svojom pojavom mnogo bolje opisivali Velvet Underground nego Black Sabbath, recimo. Ako se po jutru dan poznaje, 20. vek ili “doba ekstrema” kako ga je nazvao jedan istoriograf, naslediće vek straha. Ne morate se složiti sa tim da religija predstavlja ključ za otvaranje Pandorine kutije, ali strah kao centralna tema svih čupavih drvoseča glasnih i gitarskih žica čini HM relevantnim za moderni zeitgeist kao i
Dylanovi protestni stihovi iz 60-ih, a Slayer, odavno lišen potrebe da bilo šta dokazuje, sa
Christ Ilusion daje tome snažnu potvrdu.
Times they are a-changin'…
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.