Plasma-Arc Machining

Za oko 14 meseci postojanja Popboksova rubrika Scena opravdala je smisao svog postojanja, skrećući pažnju na bogatstvo savremene muzičke ponude u Srbiji. Čak i oni s minimalnim interesovanjem za trenutna strujanja znaće da pomenu ime bar nekog od mnogobrojnih predstavljenih izvođača; mnogi od njih, osim sopstvenoj upornosti i kvalitetu, upravo toj sekciji zahvaljuju za pomeranje s mrtve tačke.

Nadamo se da će to biti slučaj i sa sastavom Plasma-Arc Machining. Oni su iz Niša, grada koji se u kontekstu savremene muzike još nije potpuno oslobodio žiga prevaziđenog nasleđa grupa Kerber i Galija. Uprkos kasnijim pokušajima, od kojih su prva dva koja nasumično padaju na pamet grandiozno zamišljena priča čija je realizacija ostala na pola puta (Ružne Religiozne Lutke) i bajka koja je, sticajem dobro poznatih okolnosti, postala niška (Novembar), uz pomen zlosrećne etikete Sorabia Disk (DLM, KZU, Presing...).

Iako je u pitanju drugi po veličini srpski grad u kome svira dosta bendova, zbog nepostojanja komunikacije između centra (glavni grad i severno od njega) i periferije (slepog creva koje otprilike počinje kod Stepojevca a gangrenozno finišira „najskupljom srpskom rečju“) uskraćeni smo za informacije, što je u duhu tvrdnje da je Srbija predgrađe Beograda. Iz već uhodanog najglasnijeg zagrebačkog pravca stiže nam ko zna koji demanti tog ukorenjenog stereotipa.

I u ovom slučaju rok varijacija ružnog pačeta u kojoj hendikep postaje vrednost pije vodu. Golemo slušalačko iskustvo članova benda verno je preneto na parče plastike, na kom se u nešto više od 36 intenzivnih minuta skriva osam slojevitih i majstorski strukturiranih „vožnji“.

Kaskade svedenih disonantnih rifova na tragu neprežaljenih teksaških heroja At The Drive-Inorganski se vezuju s radikalnim aparatom digitalnog izraza (paralela s legendarnim švajcarskim elektro trijom The Young Gods) u očaravajuće pitko ali nipošto banalno štivo. Smešteno na razmeđe alternativnih podžanrova, koji se nanovo razgrađuju i razvijaju u neočekivanim pravcima u okviru kompozicija.

Artikulisan vokal daje aromu životnosti, a izbor engleskog jezika ne iritira. „Krljačke“ Dance the Devil Dead i pseudohimna Plasma-Arc Machining imaju kontrapunkt u hipnotičkim Coming Home i The Reflection do klimaksa skrivenog u obradi Cavove The Mercy Seat, koja se momentalno urezuje u vijuge sivih ćelija.

Šokantno dobra ploča koja će svežinom da obraduje sve poklonike domaćeg modernog zvuka. Količina raznorodnih ideja ne zaostaje ni u jednom pogledu za svetskim dešavanjima. Link na MySpace stranu grupe ne bi trebalo da poznaje granice, jer Plasma-Arc Machining na debiju pokazuje da u Srbiji postoje i one grupe koje prerastaju sredinu iz koje potiču. A na nama je da to prepoznamo i svojski podržimo. Ne zato što je "naše", već zato što - vredi.

Audio:

• Dance the Devil Dead
• Coming Home
• The Reflection

Video:

• Johnny Goes to War