Izvođački i produkcijski korektan, autorski pitak, debi album perspektivnih metalaca iz Petrovca na Mlavi vidno posrće na ispitu autentičnosti. Pomalo napadno odavanje pošte uzorima čini ovaj album predvidljivim i generičkim produktom za svakoga sa iole dužim stažom u slušanju metala
Izdavačkoj kući Automatik Records mora se priznati najmanje jedna stvar: daleko pre drugih prepoznala je važnost dobrog pakovanja CD izdanja. Automatikovi bendovi već deset godina imaju jasno isprofilisana žanrovska interesovanja, ciljnu grupe do koje žele da dopru, imidž koji žele da plasiraju, zvuk, ton i ukus koji žele da ostave.
To znači da je Automatik tokom poslednje decenije uspeo da isporuči nekoliko interesantnih, talentovanih grupa, koje su u najboljem slučaju počele kao lokalno-porodične atrakcije, a završile kao prominentne pop zvezde s uverljivijim i univerzalno razumljivijim nastupom u odnosu na većinu starijih/iskusnijih/izvikanijih kolega.
Druga strana medalje jeste činjenica da su neki od ovih bendova više delovali kao proizvod dobijen proverenom poslovnom formulom, ukalupljen po trenutno (ili donedavno) važećim svetskim pop merilima, a da je njihova ličnost (ako je nje uopšte i bilo) uspešno suspregnuta (skromnom) A&R hirurgijom.
Daleko od toga da se to može primeniti na svaki Automatikov bend. Međutim, slušajući solidni prvi album Two Sides benda Backbone iz Petrovca na Mlavi teško je ne sastavljati ček-listu svih elemenata na kojima je neko radio ne bi li se ovaj bend iz provincijske nade (a kad kažem „provincija“, mislim više na Srbiju i Balkan nego na Braničevski okrug) transformisao u savremeni, globalno relevantni metal entitet.
Od imena benda i dizajna omota, preko forme i tematike tekstova, muzičkih citata i produkcijske filozofije, pa do izbora pesme koja će biti obrađena (nešto što je česta pojava na izdanjima Automatikovih bendova), Two Sides ostavlja utisak kao da nije proizašao iz autentične inspiracije da se stvara umetnost, već iz nečije ideje kako se kreira tržišno kurentna roba. Naravno, metalsko tržište na Balkanu je u najboljem slučaju zgodna šala, a za značajnije globalno učešće ovi ljudi ima još dosta 'leba da se najedu.
To ne znači da Two Sides valja javno spaljivati kako ne bi kvario nezaštićenu srpsku omladinu. Treba pohvaliti to što Backbone na svom prvom albumu zvuče korektno, što su usvirani i imaju zaokružene, solidno napisane kompozicije. Balans između tvrdih, besnih momenata i melodičnije raspevanih pasaža je ubedljiv.
Da je ovaj album snimljen 1994. godine, mogao bi da se pohvali svežom mešavinom ideja i mikrožanrova. Ovako, on više zvuči kao niz posveta većim i poznatijim uzorima: od thrash metala srednjeg tempa kasnih Testament i srednje Sepulture, preko TV reinvencije ekstremnog metala iz 90-ih (Pantera, Machine Head), pa do predtinejdžerskog angsta nu-metal formula čije su osnove pre deset godina udarili Korn i za njima Slipknot.
Nije, naravno, greh nakloniti se uzorima, ali kada se, osim poklonjenja, u muzici ništa drugo ne može prepoznati, postavlja se pitanje zašto bismo uopšte ovaj album slušali. Sve što Backbone rade neko drugi je uradio ranije, bolje, relevantnije. Tehnička kompetentnost je lepa, ali gde su ideje? Gde je avanturizam, identitet?
Backbone ne treba da se stide svojih kapaciteta (ako već treba da se stide, u stereotipnim tekstovima na engleskom koje pevaju ima dovoljno pravopisnih grešaka), ali treba da se pitaju zašto su ideal kome teže postavili tako nisko i tako blizu? Imamo dovoljno bendova bez inspiracije i ličnosti na kablovskim televizijama i, za razliku od Backbone, oni imaju skupe producente i plaćene stiliste. Ne treba nam još jedan pošten, ali u krajnjoj analizi inferioran pokušaj iz Srbije.
Pitanje za ovaj bend je naravno: ako sa svojih dvadeset i pet-šest godina već ne osećate potrebu da razbijate šablone i revolucionišete muziku, da li ćete ikad uraditi išta svoje? Da li ćete ikad ostaviti iza sebe nešto što niko drugi nije mogao da uradi? Vreme ističe i dok shvatite da bismo mi radije da čujemo vas, a ne interpretaciju vaših muzičkih kolekcija, bićete u tridesetim i svirati pratnju harmonikašima po svadbama. Ili ćete, u najboljem slučaju, postati Đule iz Van Gogha. A veliko je pitanje da li nam je još jedan potreban.
Audio:
Video:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
djape (gost)
| 26.12.2007. 18.55.30
"Tehnička kompetentnost je lepa, ali gde su ideje? Gde je avanturizam, identitet?"
Avanturizam i identitet su precenjeni. Kao i elitizam i stalno traženje novog i novog, autentičnog i svežeg od strane kritike. Neke novosti se kod mase striktno žanrovskih pokušaja dešavaju na mikroplanu da često kritika čiji je objektiv kalibriran na striktno "revolucionarne" pojave ne uspeva da ih dosegne. S druge strane velika većina umetnika nije u stanju da izgura zaokruženo žanrovsko delo. Stoga nije zgoreg s vremena na vreme promeniti perspektivu i razmisliti "koliko nešto mora da bude ISTO nečem drugom da bi bilo relevantno". To je veliki problem određenog dela muzičke kritike koja još uvek tvrdo istrajava na tripovima o "inovativnim, autentičnim umetnicima" i podgreva antitržišno raspoloženje kod onih muzičara koji prate kritičke tekstove. Eto ja baš hoću da čujem malo dobrih zanatlija i strogo žanrovski uokviren real deal na našim prostorima. :bearwithit:
-
Dragan (gost)
| 26.12.2007. 20.31.45
Bravo, Uroše, sjajna recenzija.
-
slacala (gost)
| 27.12.2007. 08.45.18
Izvođački i produkcijski korektan, autorski pitak, debi album perspektivnih metalaca iz Petrovca na Mlavi vidno posrće na ispitu autentičnosti.
AHAHAHAHAHA!!!BRAVO!!!VRH!!!
-
Meho Krljic (gost)
| 27.12.2007. 09.33.49
Dođavola, Peđa, pa zar nisam u prethodne dve rečenice već dao obrazloženje: "Nije, naravno, greh nakloniti se uzorima, ali kada se, osim poklonjenja, u muzici ništa drugo ne može prepoznati, postavlja se pitanje zašto bismo uopšte ovaj album slušali. Sve što Backbone rade neko drugi je uradio ranije, bolje, relevantnije. " Dakle, nisam imao utisak da se radi o mom elitizmu (mada, NARAVNO da je to uvek realan rizik) već o njihovom epigonstvu i muzici koja ni slučajno ne uspeva da se primakne uzorima po snazi i kvalitetu.
-
Bojan (gost)
| 27.12.2007. 12.02.01
Komentar na komentar - Identitet precijenjen?
ahahahahahahahahahhahahahahahhahahah
Jako dobra recenzija.
-
Meho Krljic (gost)
| 27.12.2007. 13.27.24
Ma, mi to samo ćaskamo. Ne bih da ispadne da sam se nadmeno olakšao po bendu kome zaista želim sve najbolje a čujem da ne koriste potencijal koji imaju.
-
Sha (gost)
| 02.01.2008. 15.45.32
Nedostatak originalnosti, koja se ne moze izmeriti ni promilima, hronicna je boljka domace scene, sto, imajuci u vidu da veci deo domace metal publike dozivljava visestruki orgazam na sam pomen, a kamoli slusanje arhaicnih dinopsaurusa poput Maiden-a, K. Apartmana ili Saxona, uopste nije cudno. Sve sto je novo i drugacije, u startu nailazi na sumnjicavost i paranoicno seciranje do detalja ne bi li se u nekom segmentu diskvalifikovao bilo kakav pokusaj napretka. Bez ikakve namere da proteziram bilo koga, Consecration je, po mom skromnom misljenju, jedini metal sastav koji je uspeo da napravi kreativni otklon ne samo od kompletne domace scene, vec i u odnosu na strane sastave slicnog usmerenja.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.