Britanski doajeni „zagrobnog roka“ na povratničkom albumu - prvom studijskom nakon 25 godina - ponovo uspevaju da budu aktuelni. U današnjem moru nerazgovetnih rok poruka, njihov čitki, beskompromisni stav može delovati i pomalo naivno. Što je riskantno i osvežavajuće, dakle – dragoceno rokerski
(Bauhaus Music)
Ispod često strahovito psihodelične glazure Bauhausa, koju je bilo lako pogrešno tumačiti kao suštinu, uvek je pulsirao zdrav, konkretan rok bend. Fascinacija Bowiejem (vickastom nazivu „Bowiehouse“ odavno je osedela brada, ali su razlozi za njega jasni i na novoj ploči) nikada nije do kraja zakamuflirala činjenicu da je lider Peter Murphy svojom žilavom pojavom i šamanskim scenskim nastupom zapravo znatno bliži Iggyju Popu. Reći da je Bauhaus našminkani got bend isto je kao reći da je Glad Tonyja Scotta, koji otvara njihov klasik Bela Lugosi’s Dead, film o vampirima: sasvim tačno, i sasvim nedovoljno.
Jer i Glad, i Bauhaus, i Iggy – pa i Bowie, uostalom - zapravo su o strasti, ljubavi i patnji. Između ostalog. Ta činjenica, uz podatak da su kompozicije – i izvedbe – Bauhausa često zamamno inventivne, svrstava ovu britansku četvorku u sam vrh rokenrola prethodne tri decenije.
Iza predvidljivo avetinjskog omota povratničkog – i oproštajnog, jer u međuvremenu su opet uspeli da se raziđu - albuma leži impresivno jednostavna kolekcija, čija je neposrednost, zapravo, u potpunom skladu sa ulogom kakva ovoj grupi danas i pripada: da jasno ukaže na suštinsku jednostavnost potrebe za rok muzikom, i njene uloge u svakodnevnom životu – ne samo kao začina, nego i istinskog puta da se svet opiše i (pr)oceni, i da se (uprkos svemu) u njemu učestvuje.
Naivno? Šta onda tek reći o sledećim stihovima iz uvodne Too Much 21st Century, bez trunke ustezanja otpevanih na prateću muziku koja je bezmalo obrada Taxmana, jedne od poslednjih istinski relaksiranih pesama Beatlesa: „They all wanna be something better. A better singer. A better actor, better job. Better money (...) Rarely a better human“. Ne, nije u pitanju naivnost, već (zabrinjavajuća?) činjenica da 2008, uprkos milijardama savremenih alternativnih bendova, treba da dođe Peter Murphy i to konstatuje, rizikujući pritom godinama brižljivo građeni imidž krhkog „nemrtvog“ fatalnog rokera čija se sofisticiranost teško može do kraja razabrati.
Današnji alternativni krugovi verovatno bi bolje prihvatili 40 minuta bele buke preko koje Murphy neverbalno komunicira sa svojim božanstvom izbora (Alahom, inače), nego album koji počinje sa Too Much... a završava se jednostavnom meditacijom na temu „voli me/ne voli me“ Zikir, dok je ostatak bliži, recimo, Crampsima nego muzici bilo kog modernog „šamanski“ nastrojenog frika (ne računajmo Juliana Copea, koji je toliki šaman da odavno više nije frik, a ni sam se ne stidi da bude potpuno jasan).
I ko su sad tu vampiri? Biću slobodan parafrazirati mislioca: vampiri su drugi ljudi. Više nema potrebe da Bauhaus sebe ili svoju muziku šminkaju da bi bili jasniji: sve što su ranije prenaglašavali, kako bi bilo što upadljivije - u međuvremenu je postalo i suviše očigledno.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Bojana (gost)
| 31.03.2008. 20.23.30
Preporucujem svima ovaj album. Nesto je "umereniji" od njihovih prethodnih radova, ali i dalje vrlo prija...
-
Nikola (gost)
| 01.04.2008. 21.26.01
Nije to na visini njihovih ostvarenja iz 80-ih, ali oni su tako veliki da je i ovaj album izvucen iz konteksta proslosi za svako postovanje.
-
Tomi (gost)
| 01.04.2008. 23.58.43
Preterana recenzija. Album je dosadan do bola.
-
Boytonic (gost)
| 07.04.2008. 16.01.21
Kao HC B-Haus fan, dozvoljavam sebi ovako ostru kritiku: album zvuci kao gomila drugorazrednog odbacenog Love & Rockets materijala, sa katastrofalno usiljenim i bezvoljnim Murphyjevim vokalom. Besmisleno do bola. Oni ce meni da skrnave Magiju! Go Away, Just Go...
-
Lagartija Artaud (gost)
| 17.04.2008. 21.36.46
Ima taj problematicni tip,mislim da se zove Trent Reznor.Pored opusa maticnog benda,njegov stetan uticaj laznog autoriteta nove generacije se nicim izazvan prosirio i na nesretne autore NAJBEDNIJEG COMEBACKA u istoriji rocka.Nemusto ,bledo,bezvoljno,konfekcijski,prilicno dobro za americko trziste...Jos jedan pali andjeo je zakoracio na bulevar mediokriteta.Jedan je Mozzer.Selam Alejkum
-
Vuk-sk (gost)
| 27.07.2008. 23.21.16
Sta im je ovo uopste trebalo...jedino sto su me naterali da preslusam stare dobre albume
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.