Diamond Hoo Ha

Ponovo o Zeppelinima! Ovog puta je za to kriv Gaz Kombs, gitarista najčvršćeg bitanskog benda izniklog u sumrak bitpop ere, koji pre nekoliko meseci u emisiji Džulsa Holanda obznanio novu fascinaciju i to baš - Džimijem Pejdžom. Naime, dan posle decembarskog koncerta Led Zeppelina u Londonu, on je otišao u prodavnicu i kupio i gibson gitaru sa dva vrata, koju je upravo Rif Cepelin najviše proslavio.

Dobra vest je što je Gaz gitaru istog dana vratio, shvativši da mu pristaje kao piletu sisa, a još bolja je da je nedelju-dve kasnije drugi put snimio Diamond Hoo Ha Man - ultimativnu razbijačku himnu u najboljoj tradiciji najvećeg britanskog benda 70-ih.

Zato ne čudi što su se britanski kritičari u martu, kad je ta pesma izbačena kao prvi singl Supegrassa, utrkivali u hvalospevima, koji sežu čak dotle da je reč o najboljem albumu Supergrassa uopšte. Kada bi se danas naizgled prosečne ploče (tj. folderi) pre olakog odlaganja u arhivu slušali duže nego što traje njihov download, moglo bi se otkriti kako je Diamond Hoo Ha Man možda i najveći dosadašnji hit grupe. Isprekidanom, nervoznom i savršeno koherentnom ritmičkom i melodijskom strukturom, ova pesma je pomerila singl-standarde Supegrassa za još jedan stepen.

Gaz je svojevremeno izjavio kako je u rokenrol ušao da bi izbegao sudbinu doživotnog perača suđa. Ne može se poreći da tom livadom već 15-ak godina korača s priličnim veseljem. Album Diamond Hoo Ha Man potvrđuje da je želja za energičnošću iz vremena poletnog ranog singla Alright ostala netaknuta. Razlika, i to povelika, je u načinu reinterpretacije rok istorije Imperije u autorske svrhe - od Kinksa do Franz Ferdinanda.

Diamond Hoo Ha Man

Problem s tim je najočitiji kad momci počnu da se doživljavaju s preuzvišenom ozbiljnošću, pa je čak i inače energična Return of Inspiration dobila usiljeni beatlesovski kičast uvod. Ključna poteškoća neusiljenog, punokrvnog prihvatanja većine pesama se tiče plastične fetišizacije prošlosti, što se pokušava nivelisati monumentalnom produkcijom, radilo se o Bad Blood i Stoogesima, Rebel In You i Bouviju, 345 i psihodeličnom Kleptonu, dok je glamstadionski manirizam prisutan na gotovo svakom koraku. Ipak, i u takvim trenucima zvuče odlučnije, a i svežije, u odnosu na većinu ostalih kupaca „bolje prošlosti“.

Povezani članci:
Road to Rouen – recenzija albuma (2005)

Audio:
Bad Blood