Devotion

„Mogla bi biti 1971, mogla bi biti 1964, mogla bi biti 1990“, pevali su otprilike Sonic Youth na Daydream Nation, albumu koji je u međuvremenu proglašen za jedno od zaštićenih kulturnih dobara SAD. I sad, nije važno šta su tačno pevali, nego činjenica da su ovakvim iskazom prejudicirali današnju situaciju u kojoj se sve epohe pop muzike mogu desiti istovremeno na jednoj ploči. Današnji bendovi se razlikuju po tome da li su više slušali A ili B stranu nekog starog albuma.

Beach House iz Baltimora (starog grada na istočnoj obali SAD, čiji su nam arhitektonski obrisi poznati najviše kao dom neurotičnih policajaca serije Homocide (Homicide?)), još jedan su veliki prilog tezi o povratku alternativnih 80-ih (sa sve grunge vrhuncem) u fokus pažnje novih muzičara koji se služe rock ’n’ rollom kao sredstvom izražavanja.

U slučaju ovog dua, uporište je jedno drugo veliko muško-žensko duo iskustvo, ono koje je opredmetilo kristalni psihodelični pop Mazzy Star i njihove direktne preteče iz ranih 80-ih, grupe Opal i Clay Alison. Posebno se Opal čine važnom inspiracijom, mada čak i njihova strogoća izvedbe ima tračak lepršave kalifornijske raspuštenosti, upoređena sa eteričnom kulom koju su Beach House sazdali na albumu Devotion.

Ne treba zaboraviti da su Kendra Smith i David Roback iz grupe Opal bili u žarištu novog radikalnog spoja – psihodelija kojoj su se okrenuli 1981. imala je uporište u kalifornijskoj punk sceni. U potrazi za sofisticiranijim izrazom, mladići i devojke koji su počeli u hardcore punk bednovima, okuplili su se u mini-pokretu Paisley Underground (što je pomalo posprdno ime, jer je podrazumevalo određeni lame kvalitet), stajali su ranije na istim mestima u Los Anđelesu s najljućim punkerima tog doba, od kojih su Black Flag i Dead Kennedys bili svakako najpoznatiji, ali su se malo više tukli na koncertima, a malo manje visili u biblioteci.

Heart of Chambers

Mada je cela grupica Paisley Underground svojevremeno okarekterisana kao karijeristička upravo zbog okretanja tada nimalo modernoj ali ipak radiofoničnoj psihodeliji (jedina asocijacija na ovo u Americi u tom času su mogli biti već prezreni i komercijalizovani hipici), oni su u stvari originalni začetnici dva nova bitna toka u američkom rocku.

Jedan je „postmoderno“ čitanje, tj. odnos prema nasleđu klasične rock muzike kao zadatom kanonu, koji se komentariše i menja provlačenjem kroz razne kontekste. Drugi je, s prethodnim u vezi, insistiranje na stilizaciji određenih žanrova koji su se do tada formirali. Kao što su tokom 80-ih speed metal grupe kreirale dalju stilizaciju klasičnog u bluesu zasnovanom heavy metalu, tako su i ove grupe stvorile malu sektu koja je pretvorila psihodelični pop u definisan novi stil koji i danas traje.

Ova nova potkultura revidirala je jednako drastično nasleđe američkog klasičnog rocka kao što je to učinio i američki punk-prst u njegovo oko. Pevati o spiritualnim lepotama i tražiti poetske vrhunce bilo je možda malo „studentska“ muzika, ali u vreme kad je Reagan proklamovao „novo jutro nad Amerikom“, dok je policija brisala ulice Los Anđelesa od svih i najmanje sumnjivih elemenata pred Olimpijadu koja je tamo održana 1984, ova scena je bila deo opšteg fronta pobune.

Deo ove jeze mi je svojevremeno preneo Jeffrey Lee Pierce tokom dvočasovnog intervjua posle koncerta Gun Cluba u SKC-u juna 1991, i već sam vrlo dobro razumeo o čemu priča i zašto je preselio svoj bend u London. Te 1991. su i kod nas mnogi razmišljali o tome.

Mazzy Star su u to vreme imali odličan album She Hangs Brightly, čija je jedina mana bila suvišan perfekcionizam, koji vas je terao u dosadu ili slušanje po principu pesma – pauza – pesma – duga pauza s gledanjem kroz prozor – kafica – pesma. Zasićenost filigranskim muzičkim ukrasima i čitavi tokovi pesama ispod osnovne melodije tvorili su zgusnuće koje je teško bilo uvek pratiti. Ipak, ovaj pozni vrhunac škole Paisley Underground (u kojoj su još bili Rain Parade, The Bangles, Dream Syndicate, The Three O’Clock, najbolje zabeleženi na manifestnoj kompilaciji Rainy Day iz 1984. godine), ostavio je dubok utisak svojom nepokolebljivom potragom za unutrašnjom lepotom pop pesme, te nije čudo da i danas ima toliko poštovalaca.

Gila

Bilo kako bilo, pošto su ostavili nekoliko začudnih albuma za sobom, oboje bitnih pokretača sastava Opal su odlutali svako na svoju stranu – Kendra Smith navodno i sad živi u kolibi u šumi severne Kalifornije, a pošto je na njenu preporuku našao zamenu, pa se ipak kasnije rastao sa Hope Sandoval i rasformirao Mazzy Star, Davida Robacka je poslednji put neko locirao u Norveškoj.

Beach House su dosad najbolji nastavljači ove linije – posle istoimenog debija iz 2006, već razglašeni kao novi veliki talenti, gitarista/klavijaturista Alex Scally i pevačica/organistkinja Victoria Legrand dodaju malo svesno odabrane autsajderske lepote ovoj baršunastoj atmosferičnoj formuli. Devotion je album u kome možete da prepoznate sve moguće umetničke uticaje Nove Engleske i njene drvenaste puritanske zaostavštine ostavljene na polici iz viktorijanskih vremena koja tamo nikad nisu prošla, dok ne dođe trenutak da se neka mlađarija ponovo poduhvati iste smrtne ozbiljnosti u kojoj je istinski život samo uzbudljiva fusnota.

Kao neko tajno društvo mrtvih gitarista, u svojim najboljim trenucima Beach House s retkom unutrašnjom disciplinom i elegancijom prizivaju duhove osećanja, i u tome je njihova relativna posebnost na sadašnjoj sceni – ta poetika satkana je od otvorenog priznanja da su upuštanje, osećajni život, stvarne veze, nešto što postoji samo dok im se ne prilazi previše blizu, a enigma zvana „ja“ služi da se zaštitimo od mogućih povreda.

Svesno nastavljanje alter-rock linije možemo detektovati i u izboru jedine obrade na albumu – dirljive Some Things Last a Long Time Daniela Johnsona i Jad Faira, što možda otkriva avanturističkiju sklonost Beach Housea ka outsider music, odnosno muzici koju prave istinski socijalni otpadnici, ali ostatak albuma je monolitan ledeni dvorac uspavanih lepotica i lepotana 21. veka, nalik na bilo šta što bi Mazzy Star rado potpisali 2008.

Bez obzira na singlove Gila ili D.A.R.L.I.N.G, trio pesama Holly Dances, All The Years i Heart Of Chambers najzanosniji je deo ovog malog opusa koji nam otkriva ploču Devotion kao veliko prizivanje ljubavi.

Ništa ne može biti tačnije kad su osećanja u savremenom svetu u pitanju nego njihova relativnost, približnost i nedohvatnost, a opijenost kojom se Beach House bave ovom temom pomalo nalikuje mračnim ekstazama Edgara Allana Poea, njihovog sugrađanina, onoga kome i dalje nepoznati čovek već 50 godina na grobu ispija čašicu, ostavlja poluprazan konjak i tri ruže svakog 19. januara, na piščev rođendan. Beach House u to vreme moraju biti negde u blizini.

Audio:

Master of None