Songs in A&E

“The waves crash in/ and the waves crash out”, peva Jason Pierce na novom albumu glasom čoveka koji se nedavno probudio. Ovaj trenutak, potcrtan raskošnom orkestracijom, predstavlja tačku u kojoj se Songs in A&E ali i sam Pierce na poseban način otvaraju slušaocu.

Teško je, naime, oteti se utisku da su se ove pesme, i pored neprestanog Pierceovog negodovanja (“Ljudi me stalno pitaju da li su moje pesme autobiografske. Pretpostavljam da bih napisao autobiografiju da sam to želeo”), ipak drznule da progovore o svom autoru. Svakako, drugačije u odnosu na romantičarski mit o pesniku koga treba tražiti u njegovom delu.

Nakon dramatične borbe za život uzrokovane teškim oblikom pneumonije, Pierce je u studio ušao da snimi muziku za film Mister Lonely američkog reditelja Harmonyja Korinea. Tako se ponovo susreo s pesmama koje je napisao pre bolesti i koje su se na kraju našle na albumu Songs in E&A. Zbog toga je teško ne naježiti se kad čujete kako, na primer, Pierce u Death take your fiddle priziva smrt.

Da li je reč o novom izazivanju ili o ciničnom obraćanju sa svešću o proživljenom užasu? Kakav god odgovor bio, ulog je veliki, a pesme na albumu i priča o njegovom nastanku čine od Songs in E&A nerazmrsivo klupko autorskog i autobiografskog. Otuda kontroverza oko tumačenja Pierceovih pesama predstavlja sasvim logičnu reakciju na snažne emocije koje on isporučuje ne štedeći slušaoca.

Međutim, da bi se dostigla tačka usijanja, nije dovoljno samo napisati dobru pesmu; potrebna je ubedljiva interpretacija, odnosno veliki stepen uživljavanja. Na tom polju Pierce se na Songs in E&A predstavlja u najboljem svetlu, kao potomak Roberta Johnsona, ranih blues majstora i Boba Dylana (pesma Yeah Yeah).

To je glavna snaga Songs in A&E. Pierce na njemu pokazuje da je jedan od retkih savremenih britanskih autora koji uzbudljivo govore jezikom od kog su drugi već uveliko digli ruke, smatrajući ga opterećenim naslagama vremena.

Stihovi navedeni na početku teksta odlično opisuju iskustvo slušanja Songs in E&A, na kome se neprestano sudaraju različita raspoloženja i oprečne ali uvek burne emocije. Tako, na primer, letargija i samodestruktivnost pomenute Death Take Your Fiddle prerastaju u adreanalinski napad I Gotta Fire (sa izvanredno izgrađenom tenzijom i duvačkim aranžmanom koji se poigrava s ritam-sekcijom u r'n'b maniru 60-ih), nakon čega sledi pop dragulj Soul on Fire... Jedan krug se zatvara, počinje novi.

Dramatika koja je nedostajala Amazing Graceu ponovo je tu; pesme su ogoljenije, sirovije nego na Let it come Down. Na svakom koraku se oseća svedenost. Pierce je ostavio pesme s malo dodataka i u tome se može iščitati njegov odnos prema savremenoj produkciji, u kojoj više nije neophodno da imate ideju ili da želite nešto da kažete samo ukoliko imate dobrog producenta.

You Lie You Cheat (David Letterman, 8.5.2008)

Uokvirivanje serije pesama instrumentalnim deonicama, međutim, ume i da zasmeta. Pravilan ritam koji ovo rešenje nameće u drugoj polovini albuma zna da umanji uzbudljivost.

Na Songs in E&A Jason Pierce se predstavlja kao jedan od najzanimljivijih britanskih autora danas. Energija i emocije koje ovaj album isporučuje daleko su snažnije od onoga što čujemo na većini izdanja skorije rock produkcije. Tako dolazimo do još jedne velike, strašne pomisli: da je rock muzika nekada bila daleko uzbudljivija.

Audio:

• Soul on Fire
• Sweet Talk