Object 47

Wire još od 1976. čitavu estetiku, koliko god raznovrsna bila, bazira na čistoti izraza. Diskografija ove grupe je hirurški precizna, hladna i besramno inteligentna; iako je najprecizniji termin za ovu muziku post-punk, on može da zavara, jer to post može odvratiti pažnju sa, uz hladnokrvnu milozvučnost, najveće vrline Wirea: savremenosti.

Iza ledeno birokratskog naslova Object 47 ledeno stoji jedan od najumesnijih albuma koje današnje vreme ne samo da nudi nego uopšte može da poželi.

Kod ove ploče bilo kakva konzervativnost rock’n’rolla – koja je, kako vreme odmiče, sve više romantična (vrlina?) i anahrona (mana, rekao bih) – prosto ne dolazi u obzir. Konstatovanje stanja i aktivno delovanje odvijaju se simultano, kroz kao skalpel oštre poruke koje grupa plasira s kombinacijom arogantne nametljivosti i stava uzmi-ili-ostavi, koja je, kad su ovako oštre stvari u pitanju, i najbolja moguća.

Wire netremice gleda stvarnost u oči: civilizaciju, (ne)civilizovanost, ličnost i drugu ličnost. Ovako zvuči opravdana gorčina na koju snaga i samopouzdanje pojedinca deluju kao hladnjača. Pomešati ovakav senzibilitet sa bezosećajnošću najveća je greška koja se sa ovim albumom može napraviti. Prosto, Wireu nije ni na kraj pameti da se radi lizanja rana povlači u pasiv: informacije se obrađuju u realnom vremenu, i reakcija=akcija. (Nimalo romantično, slažem se.)

"Vreme Vodolije" je prošlo; Dionis je ophrvan HIV-om, pivom, ekstazijem i šupljim pričama; otupeo od dosadne zabave, sponzorisanih bahanalija.

One of Us

Buntovnik koji ne kapira razlog nije postao samo neinteresantan: postao je neškodljiv za sistem. Ušao je u sistem. Popeo se na vrh. Razlog ga ni ne zanima. Ovakvom persiflažom, otuđenje – istinska tajna vatra ljubavi prema muzici na struju – hrli ka vrhuncu, i dalje. Dok ga osećamo, ima nade, a posle toga – kao kad pobede body snatchersi: svima nam je super, ali to više nismo mi.

Retko relevantan savremeni album.

Audio:

• Wire MySpace