One Kind Favor

„Ovo je Zapad, gospodine. Kada legenda postane stvarnost, objavljuje se legenda“ - novinar u filmu „Čovek koji je ubio Liberti Valansa“

Blues za svet rock ’n' rolla nije stvarnost, on je Istina, ono što beše na početku, a na početku beše reč, pre toga samo Bog. Onda je Božja volja počela da se krši, reč da se gazi i tako je nastao Glas: „Otiđi do kola, ispravi se. Glavu digni gore. Zabaci! Tako, tako. Sad se vrati nazad. Potegni opet“.

Kako je to moglo da izgleda? Možda kao prizor snažnih ljudi koji se posle napornog posla okupe oko vatre ili na tremu kolibe, pevajući do duboko u noć. Izmučeni crni rob iz čijih se bora očitava celokupan život, i njegova supruga, ponosna zaljubljena debeljuškasta žena i majka, s gomilom dece koja se igraju oko kuće. Tu, daleko od posla, mogao se već svirati i kakav instrument…

Sve ovo je, naravno, pomalo patetično i podosta prežvakano, ali nije laž.

B.B. King se u 83. godini, pod dijabetesom, sa uništenim bubrezima i nogama koje se jedva pomiču, oprašta od sveta i pre pravog kraja: dobro zna da mitovi traju duže od običnih priča. “Učinite mi uslugu... Iskopajte mi grob srebrnom lopatom i spustite me u njega zlatnim lancima”, peva u See That My Grave Is Kept Clean, obradi Slepog Lemona Jeffersona iz 1927. Svirajući veći deo života po mestima na koja su crnci njegove generacije uglavnom mogli da uđu samo s metlom u ruci, Kingova biografija govori da je iznad svega voleo i znao da živi. Uglavnom je, da ne bude zabune, bestidno trošio novac i krao tuđe žene.

One Kind Favor je Kingova Labudova pesma – album posveta velikanima koji su ga pokrenuli i održali Na Putu. U izboru materijala sledio je dva kriterijuma: prvi je opšti i tiče se intrigantnosti izvornih pesama. Drugi je duboko lični i svedoči o Kingovim afinitetima ka crossoveru. Zato je rezultat razborita kolekcija obrada, među kojima su za neke čuli svi, a za one druge mahom gastronomi.

Među prve se mogu svrstati jedna od najpoznatijih naricaljki chicago-bluesa How Many More Years (Howlin' Wolf) i čuvena on-the-road himna Blues Before Sunrise (John Lee Hooker), koja u Kingovom izvođenju probija karakterističnu originalnu dimenziju iskrenosti i proživljenosti, pršteći od ubeđenja. Tu su, dalje, My Love Is Down (Lonnie Johnson), u kojoj Dr John na klaviru minuciozno vaja ritmiku i pravi dramatičnu atmosferu, te standard Backwater Blues (Big Bill Broonzy).

Waiting For Your Call (Oscar Lollie) doseže skoro epsku auru podizanjem na sasvim novi nivo energičnosti, a Midnight Blues (Willie Shifty Henry) zvuči kao briljantna igra na prijateljskom terenu. Isto važi i za tešku Tomorrow Night (Lonnie Johnson), sa dozom šarma koja bi originalnog autora verovatno bacila u nesvest.

Ponovni susret sa I Get So Weary pionira električnog bluesa T-Bone Walkera ili Get These Blues Off Me njegove malo poznate žene Vide Lee otkriva prijatnu činjenicu da stari B.B. ne zvuči istrošeno. U obe pesme povremeno zna da pop-r’n’b-soul aluzijama napravi šarmantan ironički gest ka svojim brojnim saradnjama sa Sheryl Crow, Markom Knopflerom, Gloriom Estefan, Eltonom Johnom, Claptonom, U2…

See That My Grave Is Kept Clean

Nakon 23 prethodna albuma i 50-ak singlova snimljenih od 1949, B. B. King je do danas postao čista klasika, štiteći tradicionalne vrednosti uz čišćenje suvišnih naslaga sa ionako teških žanrovskih čizama. Verovatno se zato i nikad nije odmakao od statusa čuvara vatre, niti je ovo album koji u sebi nosi ikakve inovacije.

One Kind Favor, naravno, nije poslednji veliku trenutak blues istorije, ali jeste ga zabeležio upravo njegov autor: dogodilo se to 1993, kada je snimljen Blues Summit sa Kingom na čelu: Albert Collins, Robert Cray, Lowell Fulson, Buddy Guy, John Lee Hooker, Koko Taylor, Etta James… dali su doprinos ploči koja je stavila tačku na mogućnosti većih all-star susreta. Sve što je kasnije bilo izdato moralo je da trpi poređenje sa Summitom.

Pošto su r’n’r pustare od utočišta lutalica postale ostva bezbednosti onima koji su i inače sasvim bezbedni, prošlo je dosta vremena do nove generacije Pravih Sledbenika. Dugo se činilo da je Stevie Ray Vaughan (to je onaj što mu je pruga prolazila kroz dvorište rodne teksaške kuće) stvarno bio poslednji odmetnik neopranih ruku, čijom je smrću (1990) izgubljena nada za Novim Glasom. Ipak, svetli primeri grupa kakve su Black Keys ili Left Lane Cruiser govore da sa 80-im nije iscrpljen sav potencijal bluusa, iako se u početku činilo da je u pitanju reciklaža starih koncepata. Takav je i ovaj album, koji pokušava da novim instrumentima i raznim studijskim trikovima dostigne zvuk starine. I uspeva mu.