Friendly Fires

Negde sam već pisao o tome kako će se uskoro bendovi razlikovati ne po tome što su jedni pod uticajem The Beach Boysa, a drugi The Beatlesa, već po tome što su jedni slušali više B stranu Revolvera, a drugi A stranu Pet Sounds. I evo ih Friendly Fires da ispune ovaj zadatak: zvuče tačno kao da je upravo počela 1981. i na radiju slušam naizmenično Remain in Light Talking Headsa i prve singlove Spandau Ballet. Sećam se odlično, nema greške – taj zvuk art-funka bio je maltene poslednji ostatak novotalasne euforije mogućnosti dok se i on nije rasplinuo u „novi romantizam“.

Istine radi, treba podsetiti da je ceo taj post-new wave period trajao kratko, možda dve sezone u kojima se eksperimentisalo sa mogućnostima kreiranja „plesne muzike za misleće ljude“, da bi se potom sve srušilo pod teretom tržišnih zahteva i pretvorilo u još jednu klišeiziranu pop formulu. Negde oko 1983. ovaj zvuk je lagano otišao u zaborav, mada je pozni vrhunac došao sa grupom Shriekback (mešanim ostatkom Gang of Four i XTC), koja je zatvorila poglavlje plesnog plastificiranog soula albumima Jam Science (1984) i Oil and Gold (1985). Doduše, sve je to zacrtao David Bowie još deset godina ranije, kad je pločom Young Americans (1975) otvorio mogućnost spajanja art-rock škole sa funk podzemljem.

U čudnom retro obrtu danas vidimo veliku borbu da se nešto od poslednjih tračaka živosti iz tog doba vrati nazad, pa smo tako svedoci raznih distorziranih neo-elektro-pop pokušaja, koji su namerno ispraniji od ondašnjih Ultravox, OMD i Human League, uz čak manje i nagoveštene potrebe za stilom, te namerno amaterski zvuk (od Presets do Crystal Castles). Kao da se neko iz budućnosti trudi da dohvati taj tanušni izvor spontanosti koji se krije u nekadašnjoj naivno sterilizovanoj oblandi, nasuprot današnje suštinske sterilnosti do ništavila.

Međutim, Friendly Fires (vojni termin koji opisuje čin pucanja greškom na svoje saborce) predstavljaju novo poglavlje u sagi o povratku plesnog pop zvuka nalik na osamdesete – što znači povratak sviranog dance-popa, sa pravim pesmama, a ne ritmičkim vožnjama, za promenu. Dosadašnji pokušaji su iznedrili mnogobrojne upgradeovane elektro pop pokušaje, manje ili više zabavne, manje ili više uspešne, ali svi sa gitarom ostavljenom na tavanu. Ovaj bend vraća gitaru na podijum za ples, i ona zvuči kao moćno sredstvo za preznojavanje u ovom kontekstu, upravo ona doza pozitivnog adrenalina koja nedostaje.

Friendly Fires pripadaju novom sloju igrajućih bendova, i po tome što navode za svoje ključne uzore imena poput genijalnog Carl Craiga i nemačke etikete Kompakt – bez obzira što je techno žanrovski okvir u kome se pomenuti kreću, jasno je da se radi o visokim umetničkim konceptima kojima je techno samo predložak i izvor kome se vraćaju. Kao što je jasno da su Friendly Fires verovatno prvi rock bend koji za svoje uzore navodi isključivo techno izvođače (o ironiji činjenice da ne-gitarski techno daje podsticaj za revalorizaciju jednog gitarskog rock zvuka, neki drugi put).

Njihov rodni St Albans jeste jedan od najstarijih gradova u Engleskoj, ali sigurno nije pun podijuma za ples, pa su Friendly Fires i bukvalno u garaži snimili album, svirali i pisali pesme. Naravno, ova ploča odudara od svega što bi se pod imenom garažnog rocka moglo naći – britko plesna, party friendly na zdrav način (nekoliko hitova za sve prilike), sa pevačem koji peva u visokim registrima (baš kao nekad), dok ritam lupka i grebucka stopala, a bas sitno čupka u malom stomaku.

In the Pool

Razigrani glamour Jump in the Pool i Paris već je poveliki hit i u našim klubovima, a razvijena monster tema In the Hospital, njihova najupečatljivija pesma, privlači i najzahtevnijeg slušaoca sumanutom temom i njenom poetski superiornom razradom, dok Lovesick blješti čežnjivošću, a On Board i Ex Lover raspaljenim slojevima ritmova. Ali ono što kupuje svakog ko se nađe pored ove ploče dok je glasno sluša jeste veliki broj napada na melodiju, i aranžmani koji prizivaju lepše i istančanije ukuse od onoga što imate na rafovima pop supermarketa ovih dana.

Mali odsev glama, uz obaveznu grmljavinu fuzije funka i rocka, možda i poneki naklon Princeu, uveravaju da su Friendly Fires naslušani i da su imali o čemu da maštaju u svom minijaturnom gradu – posvećenost dostojna jednih New Order ili Primal Scream krije se ovde, ni manje ni više.

Verovatno je u tome neku ulogu odigrao Paul Epworth koji se kao producent njihovog prvog hita Jump In The Pool, svakako tu našao jer spada u tražene i ispravne tumače ovog novog senzibiliteta – ne samo da je intezivno radio sa Bloc Party, nego je uobličio i albume za The Rapture, Maximo Park, Bambyshambles, Kate Nash, The Long Blondes, Rakes, Plan B, a lista zvezdanih remiksa je dvostruko duža. Već njegova pojava govori dovoljno o hot tip nadama koje se vezuju za Friendly Fires, posebno ako imate u vidu da im je izdavački dom XL, kuća koja već godinama s uspehom kupi sve otpadnike od posebnog kulturnog značaja, od The Prodigy do Devendre Banharta.

Ukratko, ima nešto što odavde sija nekom vrstom podrumskih šljokica – umemo samo da izgledamo drugačije i skačemo dok se noge ne odvoje od tela. Večna suština omladinske pop kulture nekako izbija i time čini ovu ploču krajnje simpatičnom.

Audio:

• Friendly Fires MySpace