Carboniferous

Istorija benda Zu počinje mnogo pre nego što je 1999. godine izašao njihov debitantski album Bromio. Davne 1984. dvojica klinaca iz siromašne oblasti Ostija pokraj Rima, Massimo Pupillo i Luca Mai, upoznali su se na koncertu benda Saxon i ubrzo postali nerazdvojni drugari. 

Nekoliko godina kasnije upoznali su Jacopa Battagliu, odrpanca u Slayer majici koji je tek počinjao da svira bubnjeve. Massimo je tada već svirao bas u nekolicini rimskih bendova, a Luca je slikarsku paletu zamenio saksofonom.

Krajem 90-ih konačno su se sva trojica našli u istom bendu i počeli da stvaraju muziku koja je bila odveć neobična za njihovo okruženje. Momci iz kraja, odrasli na tvrdoj gitarskoj muzici, počeli su da se zanimaju za džez i slobodnu improvizaciju, a u muzici koju su pravili podjednako su se mogli čuti i uticaji kanadskih pankera Nomeansno i legendarnog saksofoniste Johna Coltranea.

Glas o zanimljivom bendu iz italijanske prestonice brzo se proneo po avangardnim kružocima, a saradnje s brojnim muzičarima i bendovima (Eugene Chadbourne, Mats Gustafsson, Dalek...) ređale su se kao na traci. Konačno, prošle godine su dugogodišnje prijateljstvo sa Mikeom Pattonom krunisali zajedničkim koncertima (na toj turneji su posetili i Srbiju), a ove godine su izdali album za njegovu etiketu Ipecac.

Zu ćete najlakše zapamtiti po Massimovom teškom, distorziranom basu, koji dominira i na ovom albumu. Oko repetitivnih fraza ređaju se nervozni zvuci bariton saksofona, a u nekoliko pesama gostujući muzičari, među kojima su najpoznatiji već pomenuti Patton (glas, elektronika) i gitarista Buzz Osbourne iz Melvinsa, daju dodatnu širinu i dubinu zvučnoj slici.

Mike Patton and Zu (15. 6. 2008)

 U odnosu na prethodne albume, gde je kreativni haos često odnosio prevagu nad disciplinovanom svirkom (mada ne nužno i nauštrb kvaliteta), ovde se Zu trude da bezmalo svaki ton i frazu zauzdaju čvrstim stegama. Pri tome su i dalje sposobni da zadrže pažnju slušaoca i obasipaju ga iznenađenjima. Jaccopo naizmenično isporučuje pravolinijske i skokovite ritmove, a taman kada se naviknete na jednu melodiju, nova vas zaskoči iza ugla.

Pored prirodnog sazrevanja benda, bezbedno je pretpostaviti da je i sam Mike Patton sugestijama doprineo formiranju zvuka koji nije prijemčiv samo ljubiteljima neobičnih žanrovskih bućkuriša. On ume da omane samo kada se previše aktivno uključuje u stvaralački proces, kao u pesmi Soulympics, ali kao dobri duh iz senke, donosi dimenziju zvuka koju Zu do sada nisu imali.

Massimo, Luca i Jacopo su prevalili dug put od teškometalskih početaka, preko avangardnih putešestvija i haotične buke, do disciplinovane i pedantno strukturirane agresije sa poslednjeg izdanja. Ako je njihova dosadašnja karijera bila potraga za celovitim, zaokruženim izrazom, čija su ishodišta bila i remek-dela i prolazne slabosti, Carboniferous bi mogao biti nagoveštaj ulaska u sigurnu luku.

Povezano:

• Vožnja na pedale, Mike Patton i Zu quartet u SKC-u (16.06.2008)

Audio:

• Zu MySpace