Dark Days/Light Years

Već na početku njihove karijere je bilo očigledno da Super Furry Animals nisu samo još jedan solidna grupa sa Ostrva, kakvih je u prvoj polovini 90-ih bilo mnogo više nego danas. Energijom, hitičnošću i osobenom osećajnošću Velšani su prilično artikulisano vladali još na mladalačkom debiju Fuzzy Logic ('96).

Kroz naredna dva albuma pokazali su kako zabavan i neusiljen može biti komercijalni uspon jednog benda. Melodije, rifovi, stav, poruke – sve je bilo tu na Radiatoru ('97) i Guerrilli ('99); pitko i šareno, a vrtoglavo inteligentno i delikatno.

A onda su na razmeđu milenijuma upriličili dva remek-dela, dve čiste desetke: arhaično skromni Mwng (2000), gotovo ruralno uvrnutu kolekciju predivnih pesmica na velškom koja odiše unikatnom blago pomerenom atmosferom, i beskrajno modernu albumčinu Rings Around the World ('01), pop rock avanturu do kraja uporedivu samo s najvišim dometima najambicioznijih prethodnika.

Album Dark Days/Light Years dolazi gotovo deset godina kasnije, i dalo bi se reći da su se SFA u međuvremenu malo... odmorili. Nijedan od albuma koje su u međuvremenu objavili nije loš, ali nijedan nije uspeo do kraja da objedini sve vrline Animalsa u sasvim fokusiranu celinu. Što i nije čudno, jer dva aspekta u kojima SFA ponajviše briljiraju – melodičnu epičnost s jedne, i energičnu neobičnost s druge strane – teško je spojiti u zaokruženo, efektno delo.

Oduvek lišeni potrebe da se odaju monolitnoj visokoparnosti na kakvu Radiohead – jedan od retkih današnjih bendova sa kojim mogu ozbiljnije da se porede – uvek mogu da se oslone (i to uvek i čine), SFA su počeli da malko jure svoje šarene repove, gubeći zamah, mada su se uvek spretno i dostojanstveno održavali na površini.

Pomalo su, zapravo, počeli da liče na Beatlese kakvi su mogli biti da nisu odabrali besprekoran trenutak za fajront: ostali su posebni i sjajni, ali su postajali sve manje moćni i relevantni.

Do pre neki dan.

Dark Days/Light Years najvećim delom nije rezultat ponovne primene neke od starih formula, niti pokušaj da se poznate veštine jednostavno prekombinuju i na taj način dođe do neke sveže ravnoteže, već nešto potpuno novo.

Dominiraju pesme srednjeg tempa, prilično ravne i pulsirajuće, koje pakuju impresivno kompozitorsko i sviračko umeće u veoma zgusnute forme. Super Furry Animals, dakle, ponovo – posle dužeg vremena – iznenađuju.

Barokne razmahnutosti gotovo i da nema; čak i orijentalni ukrasi u nekim od najboljih pesama – Mt. i The Very Best of Neil Diamond – zvuče svedeno i u najboljem smislu uzdržano. Nema ni puno verbalne akrobatike. Dominira... fokus.

"I wasn’t looking for a mountain. There was the mountain. It was a big fucking mountain. So I climbed the mountain." Itd.

Možda je prestrogo uskratiti ovoj ploči poen-dva samo zbog nekoliko za njihove pojmove običnih numera smeštenih pred kraj albuma, ali nekako je logično o najboljima donositi najstrože sudove.

Nije to neka grdna zamerka. Ako su i proračunato uvrstili tih nekoliko konzervativnijih komada na album ne bi li ostali u komercijalnoj igri – ako su.

Bar sedam od 12 pesama na Dark Days/Light Years su novi rock’n’roll; prozor u novu dimenziju; nova teritorija sadašnjosti koje ponestaje.

Super Furry Animals, konačno, postaju rock dinosaurusi upravo tako što rade nešto potpuno novo.

Fale li vam veliki bendovi? Evo jednog, i to na sve moguće načine primerenog današnjici.

Povezano:

• Love Kraft, recenzija albuma (2005)

Audio:

• Inaugural Trams MP3