Music For The People

Pevač i gitarista Tom Clarke, bubnjar Liam Watts (bubnjevi) i basista Andy Hopkins neumorno su i pre i posle debija svirali po festivalima i koncertima širom Engleske i Irske, što sami, što  kao podrška drugim bendovima, šireći tako krug obožavalaca. Prošlogodišnji singl B-Sides najavio je novi album, koji je bend na My Spaceu označio kao „veliki korak napred“.

 Na istom mestu se može pročitati i da je album snimljen na „staromodan“ način, na traci a ne na računaru. Kao rezultat toga, dobili smo izdanje koje „sounds huge, like a proper old school rock record“. Još jedna pomena vredna napomena jeste da je zvuk mnogo siroviji i više punk.

Njihov prvi album (posebno pesme You’re Not Alone, posvećena onima koji su ostali bez posla pošto je zatvorena Pežoova fabrika u Koventriju, koja je grad držala u životu, i naslovna numera We’ll Live And Die In These Towns, koja predstavlja sliku nezaustavljivog propadanja grada) umnogome anticipira i ono što će se desiti na globalnom nivou – propadanje industrije, nezaposlenost, bespomoćnost masa pred surovom ekonomskom realnošću, ali i atmosferu i tematiku novog albuma britanskog trija.

Music For The People ima veoma izraženu socijalnu notu, gotovo se može reći da je socrealističan. Između ostalog i zato što su pomenuti efekti, svodljivi na više nego poznatu frazu „svetska ekonomska kriza“, koji su se 2007. tek naslućivali, sada su vidljivi na svakom koraku. U tome su mlađe generacije, stasale u kapitalističkom i potrošačkom svetu koji sada surovo nestaje, među najugroženijim, pa i najsklonijim depresiji, frustraciji i besu. 

The Enemy se obraćaju upravo njima – jasno, glasno, i angažovano. I sami iz Konvertija, oni dobro znaju šta znači biti mali, zaboravljeni čovek iz malog, zaboravljenog grada, kao i da je sve to malo zapravo velika tema. Stoga nije slučajno da album otvara elektro-rock Elephant Song, u kojoj slušamo sledeće stihove „Ever feel so small, stood in the world that owes you nothing at all“...

Svaka pesma na albumu nosi poruku, oslikava jedan segment te velike društvene teme; bilo to No Time For Tears  u „the morning after the revolution“ (čitaj: ne smeš prestati da se boriš); bezizlaznost u Keep Losing („It’s hard when you’re young, it’s too late when you’re old/You give all you’ve got, then you leave in a box“); britka polemika sa vladom u Don’t Break The Red Tape („Welcome to England, where there is no fun/Where there is no choice for any of us/There is no left, there is no right/Labour’s a joke ... Try and stop us...“); „we're the generation that do what we're told by the corporations“ u Nation Of Checkout Girls (koja će mnoge i muzički i idejno podsetiti na hit Common People Pulpa) ili duhovito „There’s no such thing as a free meal/And there ain’t no future in British Steel/No, the only thing that really makes us smile/Is a joke and a laugh and a night on the tiles/ No-one ever gives you anything for free/Unless you start sleeping with the BBC“ u Be Somebody.

Može se biti maliciozan pa Enemyju spočitavati uticaje (od Beatlesa, preko The Who, do Jama) i zamerati im neoriginalnost. Može im se zameriti i da pevaju o socijalnoj bedi iz koje su se izvukli vrtoglavim uspehom (uz veliki trud i oslanjajući se na sebe). Može im se spočitati i prentecioznost i ambicioznost, istaknuta već u naslovu albuma.

Međutim, naspram svega toga stoji dobar, kvalitetan, glasan, snažan gitarski rock, sa tekstovima o stvarnom svetu i porukom da ima važnijih stvari od samoljublja, novca, slave...

I valja reći da danas stasava generacija koja za nabrojane uzore možda nikad nije čula. Slušajući trio iz Koventrija, koji i idejno i muzički, savršeno razume i lako može da zavoli (i očigledno voli), ta situacija će se sigurno promeniti.

Audio:

• MySpace